Ispred zgrade Starog dvora, gde poglede mami kao pod konac skockani travnjak, nekada se nalazila bara. Centar prestonice bio je tek poljana nadomak grada, a nju je, tik iza Terazija, "ulepšavala" ta ista močvara.

A onda je s početka 19. veka jedan ugledni gospodin odlučio da je baš ovo idealno mesto na kome bi sagradio kuću. Močvara je isušena, i krajem 1830-tih ovde je podignuta raskošna vila.

Sa dva sprata i visokom kovanom ogradom, to beše prva kuća ikada sagrađena nadomak Terazija. Na tada pustom i nenaseljenom tlu tek će kasnije nastati parcele koje će Ilija Čarapić, ondašnji upravitelj Beograda, besplatno deliti građanima. Do tada, jedini stanovnik prelepe vile (i jedini koji je našao za shodno da se skući na onoj poljani nadomak grada) ostaće trgovac, čovek od biznisa i politike, te ugledni gospodin Stojan Simić.

Od mladalačkih lutanja do državnog uposlenja

Da put do uspeha i priznanja nije uvek lak – čak ni onda kad vam je otac državni službenik sa činom kapetana – pokazuje životna priča jednog od najuticajnijih ljudi Kneževine Srbije. Godine 1797, u Boljevcima nadomak Beograda, u porodici srpskog ustanika Đorđa Simića rađa se sin Stojan. Na školovanje je upućen u obližnji manastir Fenek, sve dok mu otac nije postao starešina grada Kruševca.

Mladi Stojan se tada sa ocem seli u Srbiju. Već 1813. godine, međutim, obojica prelaze u Srem, gde je Stojanov stric u to vreme pazario četu dobrovoljaca. Simić im se ubrzo pridružuje, i već iste godine, nakon što je Austrijsko carstvo zaratilo s Francuskom, otac i sin odlučuju da zajedno pođu u rat.

Dolaskom punoletstva započinje i Stojanov nomadski život. Najpre odlazi u Besarabiju (oblast na teritoriji današnje Rumunije, koja nakon oslobođenja od Osmanskog carstva dolazi pod rusku upravu), da bi se posle tri godine ponovo vratio u Beograd. Mesto ga, međutim, nije držalo: uskoro se zapućuje u Bukurešt, gde nalazi uposlenje kao radnik u fabrici burmuta.

Tokom boravka u Rumuniji, Stojan upoznaje gospodina Mihaila Germana. German je u to vreme bio agent kneza Miloša Obrenovića, i ubrzo odlučuje da uvede Stojana u svoju službu kao pandura.

Poznanstvo sa Germanom, pritom, donelo je Stojanu priliku da se direktno nađe u vodama srpskih narodnih poslova. Istovremeno, novonastale okolnosti gotovo će sudbinski uticati na njegov dalji životni put. Mihailo German je novom službeniku poverio važan zadatak: odneti u Srbiju poverljiva pisma po naredbi kneza Miloša. Stojan će to i učiniti, uprkos realnoj mogućnosti da se u nekom trenutku nađe u životnoj opasnosti. Videvši da sa mladim Simićem nema šale, knez ga odmah uzima u službu kao čoveka od poverenja. Stojan zvanično postaje Milošev lični tatarin (poštonoša), i tek će se za vreme službovanja pokazati njegova izuzetna snalažljivost.

Foto: Wikipedia - Simićeva kuća ili Stari konak

Kako je kapetanov sin osvojio naklonost srpskog vladara

Stojanov dar da se kao od šale izvuče iz problematičnih situacija, pokazala se već kada je po nalogu Miloševom poslat u Carigrad da preda poverljiva diplomatska pisma. Utom ga presretnu Turci i zatvore kao taoca, ali im Stojan uspeva pobeći vrativši se peške do kneza Miloša. Impresioniran njegovom domišljatošću, knez ga 1827. godine uvodi dalje u državnu službu: najpre kao skeledžiju nadomak Beograda na Dubravici i Ramu, a potom i kao člana narodnog suda, odnosno predstavnika jagodinske nahije pod zvanjem knez levački.

Do 1831. godine Stojan se već našao i kao član srpske delegacije u Carigradu. U međuvremenu postaje predsednik državnog suda, ali ni tu se ne završavaju njegova osvajanja državnih titula. Nakon što je Kruševac 1833. godine oslobođen od Turaka, Simić se, baš kao i njegov otac pre toga, našao na mestu starešine grada.

Do tog trenutka, Stojan je knezu Obrenoviću na mnogo čemu imao zahvaliti. Njemu i mlađem bratu Aleksi Miloš je pomogao da, kao obični, siromašni građani, steknu bogatstvo, poštovanje, ugled i vlast. Miloš će docnije postati i Stojanov kum, no činilo se da Simić baš i nije imao nameru da u istoj meri uzvrati zahvalnost. Jer, kada je 1835. godine izbila Miletina buna, do tada verni knežev službenik postao je među glavnim njenim vođama.

Štaviše, zavera za podsticanje građanskih nemira u cilju ograničenja Miloševe vlasti skovana je, ni manje ni više, nego u Stojanovoj porodičnoj kući u Kruševcu. Nemajući kud, Miloš svom sekretaru Dimitriju Davidoviću nalaže da sastavi novi ustav. Po stišavanju bune i izvršavanju državnih reformi, Simić se ponovo priklanja knezu: postaje njegov kabinetski savetnik i član Državnog saveta. Miloš ga pritom postavlja i kao glavnog nadzornika svojih imanja u Vlaškoj, te posrednikom u odnosima sa ruskim konzulom u Bukureštu.

Veseli gospodin koji je rado menjao političke dresove

Negde u to vreme, sred silnih političkih preokreta, Stojan se odlučuje na potez koji će kod većine izazvati nevericu. Tokom službovanja kao predsedavajućeg u Ministarskom savetu, otkupljuje deo močvarnog tla iza Terazija imenujući ga kao Simića majur.

Iako su mnogi ovu odluku o kupovini smatrali "bacanjem para", ubrzo je na isušenom tlu, a između današnjeg Starog i Novog dvora, nikla Simićeva kuća. Ista ta negdašnja močvara vremenom će postati mesto rađanja beogradske Slavije. I mada se u to vreme našao među prvim žiteljima Terazija, Simić se u svojoj raskošnoj vili neće dugo zadržati.

Već deceniju kasnije (godine 1843.), kuću je od Stojana otkupila država i predala je na korišćenje novom knezu Aleksandru Karađorđeviću. Kneževa supruga Persida je, pak, odlučila ulepšati imanje, uredivši oko kuće vrt koji će ostati poznat kao bašta kneza Aleksandra.

No, vratimo li se koju godinu unazad – oko početka 1839. – političke igrarije u Srbiji već tada su se zakuvavale. Gospodin Simić iste godine postaje potpredsednik Zemaljskog saveta, ali politički nemiri ubrzo će potaći novu borbu za vlast. Do tad još uvek na strani Obrenovića, Stojan se okreće protiv novoizabranog kneza Mihaila i priklanja se ustavobraniteljima. Neslaganje sa aktuelnom politikom ipak nije ostalo bez posledica: 1840. godine Stojan je prinuđen da ode u Vlašku, gde započinje biznis kao trgovac solju. Između Beograda i Vlaške će se "klackati" i u narednom periodu – 1842. godine, kada je na vlasti već bio knez Aleksandar, ponovo se našao u Srbiji i dogodine napustio državnu službu. Potom se nanovo vraća u Vlašku i nastavlja trgovački biznis, stekavši pritom veliko bogatstvo.

Što se državnih pitanja tiče, Simić će u njima nalaziti učešća još narednih nekoliko godina. Službeničku karijeru okončao je 1848, kada zbog izvesnih političkih nesporazuma biva penzionisan. Ni u penziji, međutim, nije dugo uživao: već tri godine kasnije doživljava moždanu kap, i umire u Beogradu 10. marta 1852.

Nakon Stojanove smrti, Simićeva kuća ostaje dom porodici kneza Aleksandra sve do 1858. godine. Po povratku iz izgnanstva, 9. februara (28. januara po starom) 1859. u posed kuće ponovo dolazi knez Miloš Obrenović. Sve do majskog prevrata 1903. porodica Obrenović ostaje živeti u bivšoj Stojanovoj kući. Vila je kasnije postala poznata kao Zdanje Starog Konaka, ali kako je nosila sećanje na bivšu dinastiju, srušena je odmah iduće, 1904. godine. Na toj nekada zabačenoj lokaciji nastaće dvorski kompleks kakav danas poznajemo, a koji ostaje među najreprezentativnijim prestoničkim zdanjima.

Što se pak, Stojana Simića tiče, ondašnji žitelji Beograda pamte ga kao "čoveka u narodnom odelu" izuzetnog državničkog dara. Iako siromašan u ranoj mladosti, njegova urođena snalažljivost, umešnost u trgovačkim pitanjima te impresivne diplomatske veštine izborile su mu put ka uticaju i bogatstvu.

Političke i diplomatske zasluge pritom donele su mu brojna odlikovanja: Orden Svetog Vladimira, Orden Svete Ane koji je stekao od ruskog cara i Gvozdena kruna darovana od strane austrijskog cara tek su neka od njih. Vazda sklon nemirnom i burnom životu, Stojan Simić bio je gospodin izrazito vedrog duha. Sahranjen je na beogradskoj Paliluli u blizini Crkve Svetog Marka, a od potomaka je ostavio sinove Simu i Đorđa Simića.