Za 82 godine, koliko je poživeo Dragiša Stojadinović, ispisao je životni scenarij koji ne bi stao ni u nekoliko tomova knjiga. Potekao iz buntovne Timočke krajine, živeo u vemenu “skidanja turskih okova” sa Stare Srbije, borio se protiv bugarskih VMRO-vaca koji su hteli da istrebe Srbe u Makedoniji. 

Borio se u Balkanskim, Prvom i Drugom svetskom ratu. U jednoj ruci puška, u drugoj fotoaparat i kamera. Najbolji strelac Evrope. Da nije bilo Dragiše, dobar deo burne srpske istorije tog vremena prenosio bi se samo “s kolena na koleno”. Ovako, ostadoše foto i filmski zapisi.

Bio je patriota, antifašista, borac protiv nepravde ne libeći se  da se suprostavi daleko jačim od sebe. I to za vreme kraljevine i vremenu posleratne Jugoslavije. I kako to često zna biti kod nas, zaboravljen. A ne bi trebalo i ne bi smelo!

 

Dragiša Stojadinović rođen je u svešteničkoj porodici 1886. godine u selu Jasenici kod Negotina. Gimnaziju završava u Zaječaru. Današnjim rečnikom kazano, mladom Dragiši “hobi” je bilo oružje, pa izrasta u vrsnog strelca. Godine 1905. Revolucionarni odbor studenata Zaječaraca iz Beograda poziva maturanta Stojadinovića da se pridruži komitama koji se bore u Staroj Srbiji i Makedoniji. Poruka je jasna: “Sve briši i ostavi i kreni sa nama, jer takvi su tamo sada potrebni. Ako se ostane u životu, imaće vremena da se škola dovrši”. Tako je i bilo. Iste godine učestvuje u boju sa Turcima  kod Čelopeka. Oko 120 komita, uz minimalne gubitke, razbili su Tursku vojsku, podpomognutu arnautima iz okolnih sela, koja na bojištu ostavlja više od 200 poginulih i ranjenih. Kako prenosi časopis za književnost, umetnost i kulturu “Buktinja”, po povratku iz četovanja u Zaječaru maturira i devesto pete upisuje u Beogradu mašinski odsek, ali posle prelazi na pravni fakultet.

Ili sloboda, ili smrt

Na Pravnom fakultetu nije bilo obaveznih vežbi, što omogućava Stojadinoviću da se ponovo priključi komitama sa parolom: “Ili sloboda, ili smrt”, pa ratuje protiv Bugara i Turaka. Hrabar i odlučan, vrstan strelac učestvuje u svim bitkama. Njegove streljačke sposobnosti pominju se u pesmi “Srpska mi truba zatrubi”, ispevanoj u čast boja u selu Drenovo, kod Velesa 1907. godine. Uspomene iz  četovanja, godinu dana kasnije, objavljuje u dnevnoj štampi prestnice: “Delu”, “Malom žurnalu”, “Politici” i drugim štampanim izdanjima.

Završava Pravni fakultet i dobija posao kao bibliotekar Narodne skupštine. Druguje sa rodoljubima, kao što je jedan od osnivača i veliki finansijer četničkog pokreta Luka Ćelović Trebinjac, doktor Milorad Gođevac, Jaša Prodanović, Jovan Babunski, Voja Tankosić, Ljuba Davidović, Jovan Naumović Osogovski.

Zamalo prvi srpski avijatičar

Dragiša je i hroničar svog vremena. Beleži rečima ali fotografskim aparatom život u tek stasaloj kraljevini. Honorar od knjige  “Srpska narodna skupština”, troši 1911. godine na kupovinu motora Rusijanovog aviona sa idejom da aeroplan koristi u komitskim akcijama. Zbog snažnog vetra na improvizovanoj pisti na Banjici, pilot odbija da poleti. Ali ne i Dragiša. Poleteo je nekoliko stotina metara, ali se prilikom ateriranja zabio u hangar. Početak Prvog balkanskog rata prekida pilotske aktivnosti Stojadinovića, tako da u istoriji srpske avijacije ostaje zabeležen kao jedan od pionira izrade prvog aviona pod nazivom konstruktora i njegove namene “Merćep – Komitski”. Iste godine ženi se Olgom, ćerkom akademika, političara i ministra Ljube Jovanovića.

Jabuka na glavi voljene žene, revolver u ruci

Dragiša i Olga žive u skladnom braku, punog poštavanja. Koliko je njegova životna saputnica imala poverenja u njegove sposobnosti, govori i događaj iz dvadesetih godina prošlog veka. Nakon porodičnog ručka, neko od prisutnih je posumnjao u Dragišine streljačke sposobnosti i da nije više tako dobar strelac kao što je bio u mladosti. Na to je Olga ustala stavila jabuku na glavu i rekla mužu da puca u jabuku.

I naravno, Dragiša je pucao, na zaprepašćenje okupljenih i “skinuo” jabuku.

O njegovim streljačkim sposobnostima govori i događaj za vreme Prvog svetskog rata, kada je po zadatku vrhovne komande boravio u Rimu. Tom prilikom italijanski komandant ga je pozvao da pokaže na strelištu kakav je strelac srpski oficir. Dragiša je sve metke “sasuo” u centar mete. Italijanski oficir ostao je šokiran njegovim umećem. Nije znao da je Dragiša bio jedan od 10 najboljih evropskih strelaca. Zvanično je svoje umeće potvrdio na prvenstvu Srbije 1908, a u Kraljevini je bio najbolji do 1926. godine. Titulu “majstora strelca” dobio je na međunarodnom takmičenju 1912. godine u Francuskoj.

Stojadinović se borio u oba Balkanska i Velikom ratu. U balkanskim odlikovan je Srebrenom medaljom za hrabrost i viteškom Karađorđevom zvezdom. Kažu da se nikada nije razdvajao od svog oružja i fotoaparata. Po okončanju Balkanskih ratova izdaje Album ratnih fotografija. U ratnom vihoru Balkana dobija prvog sina Ratimira, a za vreme Velikog rata Slobodana.

Principa naučio da puca

Legendarni major Voja Tankosić, u osvit Velikog rata, angažuje ga da obuči dvojicu mladića iz Bosne da pucaju iz revolvera. Kada je 28. juna 1914. godine Gavrilo Princip u Sarajevu ubio prestolonaslednika Franju Ferdinanda, Stojadinović shvata koga je obučio da rukuje pištoljem. Učesnik je svih bitaka srpske vojske, i sa puškom i sa fotografskim aparatom i kamerom. Od Cera do Albanije, o čemu je i pisao: ”Snimao sam celo vreme ovoga rata, ali sve snimke nisam mogao sačuvati, jer su mi stvari na tovarnim konjima gde su snimci bili pri prelazu Albanskih reka padale u vodu i ploče i filmovi većim delom propali ili bili iskvareni. Ipak sam sačuvao priličan broj dobrih snimaka iz tih vremena i predao ih Fotografskoj sekciji pri njenom osnivanju u Solunu”.

Prve filmske kadrove snima 1914. godine i to kamerom koju je vojska zaplenila, a u fokusu njegovog objektiva je Beograd. Kasnije u Nišu kameru predaje gde joj se gubi trag, tako da je albansku golgotu srpske vojske i naroda ovekovečio samo svojim foto aparatom. Na Krfu se donosi odluka da se osnuje fotografsko kinematografska i umetnička sekcije pri Vrhovnoj Komandi, a zadatak da je pokrene dobija Stojadinović.

Opremu nabavlja u Rimu, pa otuda i njegova epizoda o “pucanju” u metu sa italijanskim oficirom. “Sav nabavljeni materijal u Rimu upućen je za Solun, a ja sam se vratio na Krf, zahvalio se na ponuđenom mesto šefa i lađom krenuo za Solun u svoj puk”- zabeležio je Dragiša u svojim sećanjima, dodajući da je bio ranjen pa je upućen u pozadinu, gde je postao šef filmske sekcije.

Za pokazanu hrabrost Stojadinović dobija dva ordena Belog orla. Uskoro je prvi ratni žurnal prikazan u Rimu, a jedna rolna je otišla za Ameriku. Ni jedan značajan događaj nije izmakao objektivu Dragišinih kamera. Od Solunskog procesa i sudjenju Apisu, preko proboja Solunskog fronta, do oslobođenja Beograda. Dragiša je snimio jedine dve fotografije Cerske bitke.

Borba za pravdu

Po oslobađanju Srbije kino sekcija postaje deo Ministarstva vojnog i vodi je njegov najbliži saradnik Mika Mihajlović, koga su svi znali kao Miku Afriku. Dragišu Narodna skupština imenuje 5. oktobra 1923. godine za zaslužnog nacionalnog borca. On gradi političku karijeru i oštar je kritičar korupcije koja u kraljevini cveta, i niko od Dragišinih reči nije zaštićen: “Ja sam ovu državu stvarao, za nju sam se borio i krv lio i ne mogu dopustiti da kojekakve političke šićarije kao Velizar Janković, Milan Stojadinović, pop Voja Janić, Rada Pašić i slični sramote i upropašćuju zemlju”.

I stariji Pašić, predsednik Vlade Nikola, zbog njegovih tekstova u “Politici”, završava političku karijeru padom njegovog kabineta. I dalje se ne odvaja od filmske kamere i foto aparata, i stvara zavidnu foto dokumentaciju o životu u Kraljevini između dva rata. Kandiduje se za narodnog poslanika i prvi kod nas koristi film u izbornoj kampanji.

Snima svoj predizborni skup u Bijeljini, a zatim ga prikazuje na skupu u Krajini. Na izborima 1935. godine postaje narodni poslanik i dolazi u oštar sukob sa predsednikom Vlade Milanom Stojadinovićem zbog njegove politike približavanja silama Osovine. Stojadinović odgovara prljavom političkom kampanjom uz policijske pritiske, a kao organizatora neuspelog atentata na njega optužuje Dragišu koga Sud za zaštitu naroda osuđuje na trogodišnju robiju.

“Bolje rat nego pakt” kroz Dragišinu kameru

Godine 1939. izlazi iz sremskomitrovačkog kazamata, dosta putuje i snima. Na filmsku traku beleži Bokokotorski zaliv i crnogorsko primorje, most na Tari. Zahvaljujući Stojadinoviću u koloru su snimljeni protesti u Beogradu 27. marta 1941. godine, demonstracije protiv potpisivanja pakta sa fašističkom Nemačkom. Fašisti mu to nisu zaboravili, a i domaći kolabrionisti. “Tada su mi u kući vršena tri pretresa, jednom od strane Nemaca, a dva od strane naše Nedićeve policije”-sećao se Dragiša tih dana.

Sklanja se u Crnu Goru, a zatim u Dubrovnik gde dočekuje oslobođenje. Vraća se u Beograd i suočava da njegove tekstove o komitskoj borbi ne želi da objavi ni jedna novina.

Na obnovljenom Solunskom procesu 1953. godine brani stavove, da i ako Apisov politički protivnik, nije radio protiv njega i Crne ruke, i nije bio ničije političko oruđe. Suprostavlja se stavovima Miroslava Krleže o srpskoj politici između dva rata, a predsedniku Skupštine Ivanu Ribaru piše da je bio patriota i borac protiv nepravde. Sve vreme prati ga “informativna tišina”, neobjavljivanje njegovih pisama. Samo mu je Ivan Ribar odgovorio, uz izvinjenje.

Sa Vladimirom Dedjerom je u korespodenciji, pa mu on deponuje rukopis “Odnosi Srbije i Nemačke i separatni mir 1915.” u Oksfordsku biblioteku, jer niko u Jugoslaviji nije hteo da ga primi. Do kraja života traga za svojim filmova koje su nestali za vreme okupacije i koje je nova jugoslovenska vlast zaplenila. Iza sebe ostavlja i značajnu pisanu arhivsku građu. Umro je u svojoj vili na Senjaku 1968. godine u Beogradu.

Gotovo tri decenije kasnije priča o pioniru srpske kinematografije, avijatičaru, beskompromisnom borcu za slobodu i pravdu izašla je pred javnost zahvaljujući jednog drugoj legendi srpskog filma Stevanu Jovičiću. Zahvaljući Jovičiću, dugogodišnjem šefu arhiva Jugoslovenske kinoteke objavljena je knjiga o Stojadinoviću - "S kamerom i puškom Dragiša M. Stojadinović", a u rodnom Negotinu dobio je prigodnu spomen ploču. 

U jednoj rečenici

„Kao jedan od stvarnih i dugogodišnjih boraca i ratnika za dobro našeg naroda smatrao sam se pozvanim da ne dopustim da ratni zabušanti i beskrupulozne šićardžije počnu da pljačkaju narod, da sramote srpsko ime i prljaju čast i obraz srpskog naroda. Smatrao sam da svi oni koji ovo vide, znaju i prećutkuju snose punu odgovornost za ovakav rad i ja tu odgovornost nisam hteo da primim na sebe jer sam se mnogo godina borio i krvavio da narodu bude bolje i da dočeka lepše i srećnije dane” – Dragiša Stojadinović.