Kada biste se jednog dana probudili i pred svojim prozorima ugledali grupu maskiranih ljudi, verovatno bi vas nešto preseklo – čemu ovi entiteti sa maskama i kog alata da se latite zarad potencijalne samoodbrane? Ako ste već od ovakvog prizora ustuknuli, šta bi tek bilo da vas ti maskirani ljudi izvedu pred zgradu i zasuču rukave sa namerom da vam poruše dom?

Ovako je nekako izgledala svakodnevica jednog dela Beograđana, kada su 2006. godine počeli da napuštaju svoje stanove. Scenario koji bi svakome zaličio na noćnu moru, bio je, zapravo, dugo iščekivan. Jer, ovi Beograđani nisu stanovali u „običnim“ zgradama. Od tih „običnih“ se baš i ne očekuje da budu tihe ubice, osim ako ste imali taj usud da živite u Azbestnom naselju.

Da je nešto mnogo trulo u njihovom neposrednom susedstvu, žitelji Belih Voda su saznali sredinom ’90-ih godina prošlog veka. Izvestan deo njih je na ovoj lokaciji stanovao već decenijama, ne sluteći da sve vreme žive pod tempiranom bombom. Kada su se prve generacije doselile 1965. godine, plan je delovao prilično jasno. Pošto je bila reč o privremenom smeštaju, koji je trebalo da posluži koliko narednih desetak godina, nije, naizgled, bilo razloga za brigu. Nakon tih desetak godina će pronaći druge domove i – rešena stvar.

Međutim, decenija je prošla, nakon nje još jedna, pa još jedna... Ali, „privremene“ zgrade, njih 28, ostale su da stoje. A u njima su svoj život nastavljali i „privremeni“ stanari.

Od privremenog statusa do trajnih rizika

Kada bismo se vratili nekoliko decenija unatrag, budućnost jednog dela Belih Voda – a tada enklava u kojoj su mahom živeli pripadnici muslimanske veroispovesti – izgledala je prilično obećavajuće. Urbanisti su, doduše, malo eksperimentisali, ali s obzirom na tadašnju građevinsku „modu“, eksperiment je dobio zeleno svetlo. I zaista, ozloglašeni azbest, koga danas znamo kao jednog od krivaca za rak pluća, slovio je za (skoro) savršeni građevinski materijal.

Bilo je za tako nešto i savršeno logičnih razloga. Pre svega, azbestna vlakna ne propuštaju toplotu, otporna su na vatru i ne ugljenišu se – a ko još ne bi želeo da živi u zgradi i da pritom ne brine o potencijalnom požaru?

Postojalo je, ipak, i nekoliko sitnih caka. Sve dok su azbestne ploče u komadu, bez oštećenja i ogrebotina (ali i da im se ne prekorači rok upotrebe od deceniju-dve), bio je to savršeno bezbedan materijal. I tako se, dok se zidalo privremeno naselje u Belim Vodama, azbest „gurao“ u praktično sve delove zgrada: od krovova do zidova.

Pošto je bio jeftin i lako dostupan, azbestu se predviđala svetla budućnost. Zgrade u Azbestnom naselju pritom nisu bile jedine u koje se ugrađivalo meko, svilenkasto vlakno – građevinari ga nisu štedeli, blaženo nesvesni kakvo iznenađenje čeka Beograđane kroz nekoliko decenija.

Elem, zgrade u Belim Vodama, uprkos „privremenom“ statusu, do druge polovine ’70-ih godina još uvek nisu bile srušene. Ali, to ipak nije značilo da su sasvim ostale u komadu.

Neprijatelj u četiri zida

Azbestno naselje bilo je dom za više od 140 porodica koje su se skućile u Belim Vodama. Sa pojavom pukotina i rupa u zidovima, počeli su da se nižu i druge neprijatnosti. Osim što je materijal bio dotrajao, istalacije su takođe otkazivale poslušnost, a stanari su dobili i „podstanare“ u vidu buba i glodara.

Ovo su mahom bili vidljivi problemi. Međutim, na naplatu su kroz nekoliko decenija došli i oni skriveni: zbog krnjenja azbestnih ploča, vazduh je bio krcat kancerogenim mikročesticama.

Da situacija bude još gora, opasnost je otkrivena tek sredinom ’90-ih godina. Izašla je na videlo činjenica da je azbest, taj pristupačan materijal na kome će počivati budućnost građevinarstva, sve samo ne bezopasan. Nevolja je bila i u tome što je otrov delovao „na odloženo“ – da bi prouzrokovao havarije u vidu raka pluća ili azbestoze, potrebne su godine njegovog taloženja u organizmu.

Otuda se isprva nije ni moglo znati koliko su strašne posledice korišćenja azbestnih ploča. Ali, među žitelje Azbestnog naselja se vrlo brzo uvukao strah. Sada već nije bio toliko sporan ni odgovor na pitanje zbog čega, zapravo, nisu iseljeni još tada kada je bilo planirano – znajući da im život praktično visi o koncu, pokrenuli su inicijativu da se sve zgrade sruše.

Ruši, gradi, ruši...

Ako se očekivalo da će smrtna opasnost biti rešena po kratkom postupku, stanje na terenu je govorilo suprotno. Obećanja su, naravno, data, ali je samo na njima i ostalo. U međuvremenu, sporne zgrade su dobile „ukrase“ u vidu ispisanih grafita: „umiremo od azbesta“, „azbest nas guši“... Stanari su protestovali iz godine u godinu i, na kraju – ništa.

Dok se Beograd nije uhvatio u koštac sa azbestom, prošla je još cela decenija. Godine 2006., sporno naselje je najzad ugledalo scenario sličan onome iz prvih redova. Pojavili su se maskirani ljudi i oko zgrada počeli da postavljaju paravane.

Ipak, posao je silom prilika morao teći sporo. Zgrade od azbestnih ploča nisu mogle tek tako da se demoliraju, već da se „razgrade“ – uklanjala se ploča za pločom, u međuvremenu su ploče morale da se natapaju vodom i da se skidaju u komadu, kako se mikročestice ne bi (još više) proširile vazduhom.

Za onih 140-i-nešto porodica, prizor je, možemo samo pretpostaviti, ličio na kakav bizaran, postapokaliptični rijaliti šou. Radnici su morali da nose specijalnu opremu, a za „razgrađivanje“ jedne zgrade bilo je potrebno 40 dana.

S obzirom na zahtevnost ovog projekta, malo je reći i da je poprilično koštao. Samo, tu se ipak nije mogla uračunati i ona druga, ogromna cena po ljudsko zdravlje. Najzad, pet godina nakon početka rušenja, Azbestno naselje je sravnjeno sa zemljom, na oči onih koji su u „opasnim“ zgradama živeli prethodnih pet decenija. Porodice su preseljene u nove zgrade, dok su azbestne ploče preseljene u Nemačku, u tamošnje pogone za uništenje.

S jedne strane, Beograđani su donekle mogli da odahnu. Sa druge, problem je bio daleko od rešenog, jer na pojedina pitanja nije bilo odgovora: koje su prave razmere i posledice izloženosti mikročesticama azbesta. Sa treće strane, demontaža Azbestnog naselja je, takoreći, otvorila Pandorinu kutiju. Ako je azbest ’60-ih godina već bio toliko popularan, koliko se još prestoničkih zgrada moglo smatrati „otrovnim“?

Jer, nije da ih nije bilo: godine 2009., prašina se (doslovno) podigla i u centru Beograda. U to vreme se, naime, planirala rekonstrukcija zgrade Beobanke, izgrađene 1960. godine. Iako je slovila za svetao primer posleratne modernističke arhitekture, Beobanka je imala i drugu, „otrovnu“ stranu – azbest pomešan sa cementom, pa još ugrađen u unutrašnje pregradne zidove.

Renoviranje je, dakako, podrazumevalo i pripreme, u ovom slučaju, kompletno ogoljavanje konstrukcije sve do betonskih nosača. Ponovo su se tada digli glasovi zabrinutih Beograđana povodom vazduha „obogaćenog“ kancerogenim mikročesticama. No, kao i u slučaju eks-Azbestnog naselja, o posledicama i danas može samo da se nagađa.