Otkako je „Cepelin“ 1971. godine otvorio svoje podijume, Beograd je dobio prvu pravu diskoteku. Mlađarija željna druženja i plesa hrlila je ka Tašmajdanu – i vikendom i radnim danima, u zrelim popodnevnim satima ili tamo kasnije, iza 20 časova, kada su podijume preuzimali stariji i iskusniji.

Imala je ova diskoteka i sopstvena prećutna pravila. Beogradska mladež se sa njima brzo saživela, pa je to važilo, između ostalog, za raspored sedenja. Znalo se ko se gde smeštao za stolove, pa zvanična „rezervacija“ nije bila potrebna. Znalo se i ko (ne) sme da pogleda čiju curu, ili da startuje (za one odvažnije, i da pita da se zabavljaju) devojku u koju se zagledao.

Danas bi teško bilo zamisliti momke kako na rokenrol igranci plešu u sakoima s kravatama. U skladu sa tadašnjim modnim trendovima, omladinci su na večernjim plesovima ličili na momke i devojke sa koncerta Bitlsa, ili bi furali šarena, hipi odela. Stajling mladih Beograđana i Beograđanki bio je preslikan kao u njihovih vršnjaka u svetu. Doduše, uz ciku i glasnu muziku, već je malo ko do sitnijih sati brinuo o tome da li još izgleda začešljano i skockano.

Omiljena diskoteka – seme razdora među generacijama

Još po otvaranju se o „Cepelinu“ pročuo glas kao o najposećenijoj diskoteci u gradu. Za nekoliko godina imala je više od 10 hiljada članova, a jedini lokal koji je donekle mogao da joj izađe na crtu bio je „Akvarijus“ u Deligradskoj ulici, u malom podrumčetu kuće slikara Miće Trnavca.

„Akvarijus“ je bio i jedini koji je „Cepelinu“ mogao ukrasti bar mali broj posetilaca. Ovde su se već okupljale ozbiljnije gradske face: sportisti i advokati, pa i šminkeri iz političkog miljea.

Klinci koji su dolazili u „Cepelin“ ipak su bili nešto plićeg džepa. Što se Beograđana tiče, poneki od njih i nisu blagonaklono gledali na omiljeni beogradski disko. Većinom su primedbe imale starije generacije: osim muzike koja je u to vreme produbila generacijski jaz, radni narod nije smatrao previše simpatičnim to što omladina koja slušaju ovu neobičnu, glasnu muziku po celu noć izbiva po gradskim lokalima.

Bilo je i ovakvih slika: dok su Beograđani ranom zorom odlazili na svoja radna mesta, mlađarija je tek tada izlazila sa žurki. Sem toga, „sumnjive“ su bile i mračne, zadimljene odaje. Poklonici rokenrola razbuđivali su se tek uveče, ali se u „Cepelin“ znalo doći već u popodnevnim satima. Za noćne ptice koje su poslednje atome energije ostavljale na plesnim podijumima, prestonički klubovi su postali pravi raj.

Podeljena mišljenja, pa i ne preterano laskave epitete, imali su ponekad i čuvari javnog reda i mira. Jedan dežurni milicioner, stacioniran pred „Cepelinom“ po službenoj dužnosti čuvara, komentarisao je omladinu koja je navraćala na večernje igranke. Bilo mu je milije kada popodne počne da se skuplja „boranija“, nego kada u sitnije sate pristignu „klošari“.

Kasnovečernje igranke u „Cepelinu“ sada već nisu podsećale na one od pre deceniju-dve, na kojima su se provodili roditelji tadašnjih klinaca. Vriskanje, treskanje, komešanje i mrdanje (pa još u oblacima dima i opskurnom svetlu) bilo je, makar za srednju generaciju, blizu „propasti civilizacije“.