"I ju!! Šta ovo bi!? Projuri ko da ga đavoli jure." povika žena dok je sa komšinicom divanila o tome da li će praviti urmašice ili gurabije. Iznenađenje je poskakivalo po licu zbunjenih žena koje su po prvi put u Beogradu videle bicikl.

Iako su ga isprva gledali kao čudo, dok "dlanom o dlan", "točak" je na prečac osvojio sva srca i mnogi je čovek zviždao od zadovoljstva dok je blaženo pedalao kaldrmom, krateći put. Bila je 1884. i velosiped je došao u Beograd da ostane zanavek.

Zaraza zvana biciklizam

Iako nije moguće sa sigurnošću reći ko je beogradskim ulicama prvi jezdio na biciklu, pretpostavlja se da je velosiped 1884. godine u prestonicu doneo Milorad Terzibašić, nakon što se vratio kući po završetku studija u Švajcarskoj.

Zaljubljen u pedale, već 23. decembra iste godine Terzibašić, sa grupom uglednih građana, osniva Prvo srpsko velosipedsko društvo i postaje njegov prvi predsednik. Društvo je brojalo 20 članova, bicikl je u to vreme bio veoma skup i nije ga mogao priuštiti svako. Među osnivačima se našao i dr Đorđe Nešić, kasnije očni lekar i akademik koj se virusom pedalanja zaradio na školovanju u Moskvi, Parizu i Beču do te mere da se biciklizmom, veoma uspešno, bavio profesionalno.

Inače, doktor Nešić je ubrzo pokrenuo inicijativu iz koje se izrodio i prvi biciklistički klub u Srbiji. (Nešić je 21. jula 1896. godine postao prvak Rusije na jednu i 5 milja, a iste godine u Lođu prevezao je 10 km za 11 minuta i 16 sekundi i pobedio Nemca Lera koji je dve godine ranije bio prvak sveta. Đorđe je i u Parizu bio brži i od najboljih francuskih biciklista tog doba - Žaklena i Morena, a u Rimu je bio bolji i od italijanskih asova Eroza i Lonfranika. Akademik Nešić je po završetku studija batalio biciklističku karijeru i posvetio se nauci. On je jedan od osnivača Očnog odeljenja Vojne bolnice i osnivač i direktor Očne klinike Medicinskog fakulteta u Beogradu).

Grafika: Arhiv NBS - Prvi broj Velosipedskog lista

U statutu društva odmah je postavljen jasan zadatak: "Cilj Društva je rasprostoranje dobrih misli u publici o velosipedu i praktično pokazivanje vrlina njegovih, praveći na njemu razne izlete, šetnje, zabave, trke, kao i uopšte širenje velosipedskog sporta svim dozvoljenim sredstvima".

Terizbašić je vredno radio na ostvarivanju zadatka postavljenog statutom. Tako 8. januara 1887. pokreće mesečnih "Velosipedski list", koji je predstavljao i prvi sportski list u našoj zemlji. Ovaj list je ugašen, ali kasnije i obnovljen pred kraj 19. veka pod nazivom "Velosipedista", kada su za njega pisali Milovan Glišić, Janko Veselinović, Dragomir Brzak i glumac Čiča Ilija Stanojević.

Popularizacija biciklizma u Beogradu beše izuzetno uspešna. Čak toliko da su i žene, iako se bicikl nije smatrao damskim zbog položaja tela, počele da sedaju za guvernal. Kako je zabeleženo, prva dama koja se na biciklu vozala Srbijom beše gospođa Cincar-Janković. Naime, ona se 10. jula 1887. godine sa suprugom Jankom provozala od Beograda do Novog Sada u pratnji gospode Steve Novakovića i Dragutina Tripkovića. U "Velosipedskom listu" ostalo je zabeleženo da je to bio prvi tandem-bicikl sa dva sedišta i dva para pedala na našim drumovima. 

Grafika: "Velosipedskog list" - Pozdrav posmatračima ili prvi pokušaj "selfija"?

Brzina u krvi

Krajem pretprošlog veka beogradski biciklisti nisu mnogo marili za trke. "Točak" se terao po betonskom trkalištu napravljenom 1887. godine na mestu današnjeg Doma vojske. Zemljište je, u ovu svrhu, ustupio industrijalac Đorđe Vajfert, a velosiped je neretko bio i prevozno sredstvo za izletnike.

Ocem trkačkog biciklizma u Srbiji smatra se hotelijer Đorđe Popara koji je "jurnjavu na dva točka" rasadio iz Trsta. On je doneo prvi bicikl sa dva točka približno iste veličine, a koji se bolje primio u narodu od velosipeda sa velikim prednjim točkom koji je bio prozvan "đavolsko maštanije".

Premijerno prvenstvo Beograda održano je 15. juna 1896. na trasi dugoj 14 kilometara između kazina "London" i Topčidera. Takmičenje je održano u dve kategorije – građani i vojnici. Među građanima pobedu odneo Svetolik Savić, knjižar i saradnik Malog žurnala koji je prugu izvezao za 25 minuta i 3 sekunde, dok je od vojnika prvi bio podnarednik Sreten Rajković sa vremenom 42 minuta i 44 sekunde.

Grafika: Wikipedia - Svetolik Savić (levo), najbolji srpski biciklista svog vremena i amblem Društva

Samo godinu dana kasnije, na stazi Beograd – Smederevo – Beograd, u dužini od 92 kilometra, vožen je prvi nacionalni šampionat Srbije. Prvi kroz cilj prošao je Popara posle 5 sati 13 minuta i 32 sekunde, drugi beše 18 minuta sporiji Svetolik Savić, a treći Vladislav Ribnikar, osnivač lista "Politika" koji je do cilja došao 47 minuta nakon Popare.

Razlog ovako velike vremenske razlike nije bio kvalitet učesnika. Zapravo trkači su imali peh da su, u nekoliko navrata bili kamenovani, a samog Ribnikara je zadesio i težak pad sa bicikla, baš kod Ašik-Mijajlove kafane.

Nakon ove trke velosiped sa prednjim točkom prečnika 1,5 metar je počeo da odlazi u prošlost, a odomaćuje se naziv bicikl koji se odnosio na elegantnije vozilo sa dva ista točka. 

Grafika: Policijski glasnik, 1911. - Krađe bicikla nisu bile nepoznanica ni u Beogradu početkom 20. veka

Isprečio se Veliki rat 

Ratni vihor 1914. obustavio je sve aktivnosti "Prvog srpskog velosipedskog društva". Sve prostorije su uništene, pista oštećena, a veliki broj članova nije se vratio iz rata.

Aktivnosti biciklista obnovljene su tek 1929. kada su u Beogradu formirane sekcije u sportskim društvima Balkan, Dušanovac, AMK Beograd... ali i prvi posleratni klub – Avala, koji postoji i danas.

Uprkos svemu, biciklizam se munjevito širio, kako u Beogradu tako i u drugim gradovima, a bilo je i sve više međunarodnih trka.

Ipak, nisu svi u Srbiji znali za bicikl… 

Foto: "Novo vreme", 1942. - Deca na biciklima za vreme okupacije

Đavo na dva točka

 Iako je bicikl, između dva svetska rata, u prestonici već bio normalna stvar, u unutrašnjosti to ipak nije bio slučaj.

U oči velikih biciklističkih oko Srbije trka 25. avgusta 1940. godine kolporteri "Politike" ulicama su vikali: "Najnovije vesti. Prvi biciklista u Srbiji prolašen za đavola".

Naime, neimenovani biciklista umalo nije završio karijeru pod kukom i motikom sujevernih seljaka: "Bože me prosti, ličio je na pravog đavola", napisao je novinar Jovičić prenoseći izjavu jednog očevica. "Beše siromah mali. Grbav. Valjda je imao konjštak (grbu). Pogurio se na dva točka, pa ide li ide, a mi od čuda ne možemo da dođemo sebi. Primećuje on naše čuđenje, pa čas poleti, čas uspori…"

Ispostavilo se da je biciklista bio mehaničar iz Nemačke koji je poslom išao u Loznicu, a slučaj je hteo da baš prođe stazom kuda će trkači proći, a koji je prolazio pored njiva u kojima su seljaci brali kukuruz. Zbunjeni, oni sa njiva počeše da viču na njega "Stani đavole!" i da ga jure sve do opštine u Lešnici.

Tu ga je predsednik opštine uveo u zgradu da ga zaštiti, a okupljenom svetu naložio da se raziđu. Odatle je do Loznice prvi biciklista otišao peške, gurajući velosiped pored sebe. U Loznici mu vlasti dadoše pratnju, za svaki slučaj, da bi mogao da bezbedno posvršava poslove. 

Grafika: Univerzitetska biblioteka "Svetozar Marković", Vreme, 1940. - Daljem razvoju biciklizma u Beogradu i državi isprečio se rat

Biciklizam posle Drugog svetskog rata

Po završetku Drugog svetskog rata beogradski biciklisti nisu mnogo čekali na obnavljanje svojih aktivnosti. Krajem 1945. stvaraju se sekcije u beogradskim sportskim društvima Metalac, Milicionar, Beograd i Crvena zvezda, a slično je bilo i u drugim gradovima Srbije. U aprilu 1945. obnovljene su trke "Oko Kalemegdana" i "Oko Dorćola" a reprezentacija Srbije je te godine vozila na čuvenoj trci "Trst–Varna" gde je osvojila drugo mesto u ukupnom plasmanu.

Trku su vozili u dresovima koje su dobili od fudbalera, a koji su bili satkani od debele vune i dugih rukava, tako da su se preznojavali i vozili u težim uslovima od ostalih takmaca, još umorni nakon spavanja u štali sa slamom prethodne noći.

Biciklistički savez Srbije revitalizovan je 18. septembra 1948. Prvi predsednik bio je Vladimir Spajić, a uz velike napore, u Beogradu je na stadionu Radničkog 1953. izgrađena pista.

Neko jednom reče: "Bicikl, to je najdivnija stvar na svetu. Jedna konjska snaga i ne troši benzin, a još uživaš dok se voziš".

Zato, kada sledeći put pod sebe stavite sic, a u ruke uzmete guvernal i osetite pedale pod stopalima, setite se onih koji su biciklizmu dali sve i provozajte jedan krug za njih.