Obično kada je nešto deo naše svakodnevnice, pogotovo u ovo užurbano vreme, više i ne obraćamo posebnu pažnju, niti se pitamo koju istoriju skriva iza sebe. Stoga, današnje pitanje glasi: Znate li kada su stari Beograđani počeli da gaze po “zebrama” kako bi prešli na drugu stranu ulice?

Istorija u kratkim crtama

Pešački prelazili postojali su pre više od 2000 godina, o čemu svedoče ruševine drevne Pompeje. U ovom antičkom gradu izdignute ploče na drumu omogućavale su pešacima da pređu ulicu bez da kroče na sam put, dok su razmaci između istih osiguravali kočijama prolaz.

Otada pešački prelazi su i te kako osavremljeni, a oni koji su danas nama vrlo dobro poznati datiraju od početka druge polovine 20. veka. Zapravo, sama ideja začeta je koju godinu ranije i to zarad bezbednosti pešaka. Kada je ta zamisao pretočena na papir i prezentovana na crnom-belom dizajnu parlamentu Ujedinjenog Kraljevstva, tadašnji član, a kasnije premijer, Džejms Kalahan, vickasto je prokomentarisao da nalikuje na zebru. 

Prva “zebra” se ispružila na ulicama engleskog grada Slau 31. oktobra 1951. godine.

Prva “zebra” u Beogradu

Kako je naša zemlja držala korak sa svetom, nije se dugo čekalo da prva “zebra” osvane na beogradskim ulicama. Nepunih godinu kasnije, 1952, žitelje glavnog grada je dočekao upadljivije obeležen pešački prelaz, “okrečen” u crno-belo, u Knez Mihailovoj, ispred kafane “Zagreb”. 

U narednim godinama nastojalo se da se svi prelazi označe na ovakav način. Na većim saobraćajnicama i raskrsnicama bilo je većeg proreda između štrafti, gde je krupnim slovima bilo udenuto obaveštenje, koje je kratko i jasno glasilo: “Pogledaj levo. Pogledaj desno.” 

Iako je na papiru zvučalo sjajno, praksa kazivala drugu priču. Naime, bilo je potrebno dva do tri meseca da bi se markirali ulični prelazi u varošici i iziskivalo je veliku količinu materijala, a i ljudstva - sedam radnika je obavljalo ovaj posao. 

Međutim, početkom 1959. godine ondašnja država je uvezla iz Zapadne Nemačke nove mašine za obeležavanje ulica. Ti strojevi su odmah opravdali uložen novac, i te kako smanjivši vreme trajanja izvođenja radova. Sa novim mašinama upravljala su tri radnika, a posao su završavala za osam dana, sa uštedom materijala u visini od neverovatnih 50%.

“Stop! 500 dinara molim!”

Iste godine, 1959, nadležni su obznanili beogradskom svetu da od 1. juna mogu da očekuju da crveno-belu tablicu koja će u ruci saobraćajca signalizirati da se ukopaju u mestu i “iskeširaju” 500 dinara. 

Od toga dana na snagu je stupao novi propis kojim se kažnjavalo svako prelaženje van pešačkog prelaza iliti popularno “pretrčavanje”. Naum ovog udara po džepu bio je da se “zebre” više poštuju, a narod dovede u redu i otrese rasejanosti, koji je bio ubedljivo prvi izgovor prilikom hvatanja u ovom prekršaju. 

Obećano - učinjeno

Da su se propisi zaista sprovodili, potvrđuje scena 1. juna 1959. godine u ulici Maršala Tita, koja  povezivala Slaviju i Terazije, kasnije preimenovana u Srpskih vlada, te u Kralja Milana. U 10.10 časova milicioner sa brojem značke 11251 zaustavio je pešaka po imenu Živan Živanović, koji je prešao dotičnu ulicu na nepropisanom mestu. Istog trena naplaćena mu je kazna u iznosu od 500 dinara i izdata potvrda “za uspomenu”.

“Zebra” je i dan-danas sastavni deo beogradske svakodnevnice, koju s vremena na vreme i mladi i stari, a i svi između zanemaruju, bez ikakvih posledica.