Da li ste znali da je početkom dvadesetog veka Rakovica bilo omiljeno izletište, ne samo Beograđana i gostiju prestonice, već i krunisanih glava, nobelovaca, pisaca? Svi su oni "hrlili" da uživaju na Kijevskom jezeru.

Znameniti Aleksandar Deroko pisao je da je "Kijevsko jezero drugo, po omiljenosti, odmah iza Košutnjaka koje je bilo dvorsko lovište".

Opštini Rakovica danas pripadaju naselja, gradske sredine, Labudovo i Petlovo brdo, Kneževac i Resnik, pa i Kijevo. Ovo potonje smešteno je na jugozapadnim padinama Straževice. Karakteriše ga i ušće Kijevskog potoka u Topčidersku reku. I kod potoka počinje naša priča.

Kijevsko jezero i "merak" kafa za beogradske dame

Početkom XX veka, prostor Kijeva bio je deo ruralnog područja Rakovice. Kijevski potok, koji  izvire podno brežuljka Mačkovog kamena, između Kneževca i Rušnja, presecao je Kijevsku dolinu. Potok je znao za kišnih vremena da napusti svoje korito i poplavi okolinu.

Tada na scenu stupa industrijalac Svetozar Stefanović, osnivač prve fabrike konzerviranja u Srbiji, koju je podigao u Kragujevcu. Pod nazivom "Prva srpska povlašćena fabrika za konzerviranje voća, povrća i mesa - fabrika pekmeza i buradi" u svom zenitu, dostiže godišnju proizvodnju od 600.000 konzervi, 40.000 buradi i 600.000 kilograma pekmeza. Bogat proizvodni program koji dospeva i na evropska tržišta.

Stefanović se doseljava u Beograd i kupuje zemlju upravo na ušću Kijevskog potoka u Topčiderku, pored ostalog, i zbog sunčanih padina na kojima sadi voće i povrće. Cilj je bio stvoriti sirovinsku bazu za osnovnu delatnost, konzervaciju. U isto vreme, za kišnih dana potok je znao da napusti svoje korito, pa je industrijalac odlučio da ukroti vodotok potoka. Tako industrijalac 1901. godine pregrađuje Kijevski potok takozvanom "suznicom", kako bi zaštitio imanje, te nastaje veštačko jezero koje ubrzo postaje omiljeno izletište Beograđana, pogotovo onih bogatijih.

Foto: Digitalna Narodna biblioteka Srbije

Šumoviti obronci, blizina manastira Rakovica, a posebno železničke stanice Kijevo, udaljena manje od kilometar od Kijevskog jezera, privlačili su sve više posetilaca. Uvode se posebni izletnički vozovi koji Kijevsko jezero povezuju sa prestonicom i beogradskom gospodom. Jezero postajaje sve popularnije, pa Stefanović gradi i hotel sa balskom salom.

Kao posebna atrakcija, i to za dame, predstavljalo je ispijanje kafe na ostrvcetu u jezeru. Naime, po običaju, na jezersku adu su Beograđanke dovožene čamcima, a tamo ih je čekala servirana turska kafa. Kažu da je to bio "običaj dana" u kome su beogradske dame uživale.

Kijevsko jezero postaje omiljeno izletište i kralja Petra I Karađorđevića, pisca Branislava Nušića, slikarke Nadežde Petrović i mnogih znamenitih Beograđana. Treba imati u vidu da su tada Dunav i Sava bili granica kneževine prema Austrougarskoj, i nisu bile u fokusu prestonice za izlete i rekreaciju, pa je Kijevsko jezero postalo veoma popularno.

Vreme kada je Ajnštajn plivao na Kijevskom jezeru

U godini kada je nobelovac Albert Ajnštajn objavio svoje kapitalno delo Teoriju relativiteta 1905, a u okviru boravka u selu Kneževac, posetio je Beograd i ostao jedan dan. Na poziv poznatog botaničara doktora Nedeljka Kašanina, naučnici Mileva Marić i Albert, sa sinom Hansom, ostatak boravka u srpskoj prestonici proveli su odmarajući i uživajući u šetnji obalama Kijevskog jezera, kupajući se i veslajući. Bili su gosti u vili domaćina Kašanina, koji je bio šef beogradske botaničke bašte Jevremovac.

Slavni arhitekta i putopisac Aleksandar Deroko zapisao je svoje utiske o jezeru: "Drugo izletište Beograđana bilo je Kijevo. Donde su išli šetni vozovi. Tu je bio i restoran u parku, a na kraju duge aleje bilo je i jezero sa čamcima, već odavno zatrpano. Gore na brdu bila je vila čuvenog beogradskog trgovca Moše Avrama Mace sa plehanim amrelom na krovu kao simbolom njegove trgovine."

Inače Maca je bio vlasnik "Prve srpske fabrike amrela" i čovek koji je prvi na ovim prostorima koristio marketinške slogane "prodajem amrele" u popularizaciji nošenja kišobrana. Otuda i na vili za odmor na Kijevskom jezeru "plehani amrel", kao "napomena" čime se vlasnik zdanja bavi. I tako su poznati Beograđani dolazili, neko specijalnim izletničkim vozovima, neko otmenim kočijama da plove Kijevskim jezerom, uživaju u šetnji hladnim stazama stare šume i odmaraju u čuvenom pansionu na izletištu.

Foto: Digitalna Narodna biblioteka Srbije

Kako je Kijevsko jezero otišlo u zaborav

Kijevsko jezero a beogradsko odmaralište, tridesetih godina prošlog veka polago gubi na atraktivnosti. Naslednici imanja isparcelisali su imanje za izgradnju porodičnih vila sa pogledom na jezero. Kupci su većinom pripadnici više srednje klase, zanatlije, trgovci. Kažu da je proleće 1941. godine bilo neuobičajno kišno, potok je u jezero doneo dosta zemlje, i sluznice su podignute kako bi se nagomilani mulj isprao. Nikada nisu ponovo vraćene na mesto i jezero je počelo da nestaje i oteklo je u Topčidersku reku.

Od jezer do fudbalskog stadiona

Iskopana zemlja, prilikom gradnje Kanarevo brda šezdesetih godina XX veka, nasipana je na mestu gde je nekada bilo Kijevsko jezero. Tako popunjeno, sa prirodnim obroncima, bilo je idealno za izgradnju fudblskog igrališta. Fudbalski klub Kijevo trenirao je i igrao utakmice do 2000. godine, kada je raspušten.

I u današnje vreme Kijevski potok podseti na svoju nepredvidivost

Kišne 2018. godine moglo se pročitati u beogradskoj štampi kako je došlo do izlivanja bujičnih potoka, i da je najkritičnije u slivu Kijevskog potoka. Tu je voda stigla do mnogih domaćinstava ali i do podruma pojedinih kuća. Najgore su prošli žitelji Rakovice koji stanuju uz Kijevski potok gde je poplavljeno 23 domaćinstva. Godinu dana kasnije, grad Beograd je krenuo u posao izgradnje i kišne kanalizacije u opštini Rakovica na području naselja Kijeva Kneževca.

A samo vek pre, poznati Beograđani i njihovi gosti, dolazili su da plove jezerom, odmaraju u čuvenom pansionu i "pune baterije" u svemu onome što im je Kijevsko jezero pružalo.