Ima tome nepunih pola veka, a jedna velika polemika digla je na noge celu prestonicu. U žiži debate beše ulica koja zvanično nije bila glavna, ali su je Beograđani i te kako smatrali jednom od najglavnijih.

Duž nepunih 800 metara, od Terazija ka parku Kalemegdan, tiskao se, kako se činilo, ceo Beograd. Do početka ’70-ih je ipak bilo očito i da se malo previše tiska. Svakodnevno bi se u „Knezu“ sjatilo šarenog sveta od poslovne gospode i direktora, studenata, školaraca i fizikalaca, ljupkih devojaka i otmenih gospođa. Doduše nisu, kao što je danas slučaj, bili jedini. Pritešnjene na trotoarima uz fasade otmenih zgrada, mimoilazili su ih automobili, trolejbusi i autobusi.

Ovakvka gužva umela je još decenijama unazad da stvori i nehotične kikseve. Izveštaji o „čukanju“ manjih i većih četvorotočkaša bili su redovni još sredinom ’30-ih godina, ali šetačima je njihova ulica i uprkos tome bila jedna od najdražih.

Prošlo je još celih 40 godina dok se na početku „Kneza“ nije našao crveni krug i u njemu žuti znak. Iz tadašnje odluke o zabrani saobraćaja izuzeta su jedino dostavna vozila, a Beograđani su celu Knez Mihajlovu dobili samo za sebe.

Tada se povela i rasprava o tome kako zaštititi ulicu koja je uveliko postala pešačka žila kucavica. Krojao se Detaljni urbanistički plan, a svi argumenti bili su na strani ulice koja je ispratila vekove u kojima je Beograd rastao i menjao svoja lica.

 Grafika: Wikipedia / Nicolas F. de Spaar - Grafika Palate

Rimski ulaz u grad i turski poslovni kompleks

Knez Mihailova se među „glavnim“ ulicama našla još mnogo pre nego što su se u njoj počeli sudarati četvorotočkaši. Jedna je od onih koja je za Beograd znala i dok se varoš još nije ni zvala Beogradom.

Duž njene trase pružao se jedan od glavnih prilaza gradu. Rimljani su „preteču“ Kneza nazivali Via cardo, a iza njih je ostalo i tragova o centru antičkog grada Singidunuma. Po svemu sudeći, srednjovekovni tragovi su izostali, ali ulica ni nakon toga nije izgubila na živosti i značaju. U međuvremenu, na antičke otiske nakalemili su se i orijentalni.

Turci su ulicu, doduše, ukrasili česmama i baštama, kada su i ostali vijugavi šorovi zaličili na „stambeno-poslovnu zonu“. Što se tiče same prethodnice „Kneza“, u njoj su se od tada počele nastanjivati i džamije. Prethodno se još prionulo na obnovu starog rimskog vodovoda, a kada je duž ulice izgrađen novi, u njoj su lagano počinjale da niču i prve mahale.

Čak pet džamija stalo je u okolinu „orijentalnog“ Kneza. Dve su se među njima posebno isticale, Ibrahim begova i Musala džamija. Međutim, Osmanlije su u „Knezu“ razradile i uspešan trgovački biznis: ovde je najviše bilo zanatlija iz čijih dućana su prolaznike mamili mirisi raznih fela. Nije pored bogomolja i radnji manjkalo ni bogataških kuća, ali do početka 18. veka, kada su zavladali zapadni trendovi, počelo je iščezavati i orijentalno lice grada.


Nastaviće se...