"Kompozicija II" jeste reprezentativno platno neoplasticizma i njegovog začetnika, slikara Pita Mondrijana, koje dve godine nakon postanka (1931.) skupa sa još 41 delom savremenih holandski umetnika prevalilo put od zemlje lala do fundusa novonastalog Muzeja savremene umetnosti. Nailazeći na nerazumevanje usled apstraknosti, tek je dve decenije docnije u okviru Narodnog muzeja izmililo je na površinu i uvrstilo se među stalnu postavku. Time je beogradska kulturna ustanova postala prva u svetu učinivši to.

"Kompozicija sa crvenom, plavom, i žutom"

Ukoliko bacite pogled u stručnu literaturu ili pak utipkate "neoplasticizam" u internet pretraživač, nabasaćete na glomaznu i rogobatnu odrednicu poput: to je umetnički smer apstraktnog slikarstva u kome dominiraju geometrijski elementi radi izražavanja univerzalne harmonije podsredstvom "čistih plastičnih", odnosno osnovnih likovnih elemenata. U osnovi, reč je o želji holandskih umetnika okupljenih oko grupe "De Stajl" da svedu umetnost na osnovu uz pomoć primarnih boja.

Pokretač toga bio je upravo gorepomenuti Pit Mondrijan, koji je smatrao da lepota leži u sintezi jasnoće, smirenosti i ravnoteže. Kao ishod takvog poimanja umetnosti, u autorovom pariskom ateljeu proistekla je "Kompozicija II" 1929. godine. Prikaz jednostavnih, čistih osnovnih boja na beloj površini razdvojenih horizontalnim i vertikalnim crnim linijama, koje sečene pod pravim uglom odaju osećaj kompozicijske skladnosti. Sva ta oskudnost jeste osobenost apstraktnog stila koji on naziva neoplasticizam.

Umetnost kao most ka neraskidivim vezama

Između dva svetska rata odnosi Holandije i Jugoslavije nisu bili na najvišoj mogućoj razini. Najučinkovitiji način da se isti unaprede jeste putem kulture i umetnost, koje ne poznaju granice. Pravi čovek za takav poduhvat bio je Kornelius Dirk Merens, počasni konzul naše Kraljevine u Amsterdamu. Podstaknut ličnim i porodičnim razlozima, u nameri da uspostavi bolje veze, prvenstveno ekonomske, među državama osniva Odbor za širenje holandske umetnosti pri već postojećem Društvu ljubitelja Jugoslavije, čiji je cilj da prikupi sredstva kako bi se prevazišla finansijska prepreka na putu zbližavanja dveju zemalja. U tom pohodu odabira i pribavljanja dela najznačajnih holandskih umetnika veliki doprinos dali su najeminentniji stručnjaci na tom polju. 

U princu Pavlu Karađorđeviću, kao istoričaru umetnosti, čini se da je oduvek tinjala želja da otvori Muzej savremene umenosti, i svoj prestonici time podari pogled u novi svet. Poznavajući veoma dobro prilike na evropskim dvorovima, aristokratijom, svojim prijateljima, on je uspeo svojoj nakani 1926. godine, kada je započeto stvaranje zbirke radova engleskih, francuskih, ruskih, nemačkih umetnika. Smešteno i izloženo u Konaku knjeginje Ljubice, knez namesnik gledao je na sve to veoma poetski: kao na spoj nove civilizacije i stare arhitekture, istorije Srbije, prema čemu je gajio posebna osećanja.

Obogaćujući svoju kolekciju dobrim delom po principu darivanja, Muzej savremene umenosti dobio je u oktobru 1931. godine pozamašnu donaciju u vidu 42 dela savremenih holandskih umetnika, većinom poniklih na naturalističkom stilu, iskustvima haške škole. U prisustvu osnivača kneza Pavla, direktora Milana Kašanina, inicijatora Korneliusa Dirka Merensa i direktora amsterdamskog Muzeja savremene umetnosti i dizajna "Stedelijk" Kornelisa Barda, kolekcija je svečeno predata muzeju kao gest približavanja holanske kulture i umetnosti. Obuhvatala je šarenoliku lepezu pravaca, između ostalog i jednog Van Goga, ali i jednog tada nedovoljno afirminisanog umetnika po imenu Pit Mondrijan i njegovo apstraktno delo, "Kompozicija II", time pokrivajući i one najradikalnije tendencije u umetnosti. 

Foto: Univerzitetska biblioteka "Svetozar Marković", screenshot / "Vreme", 4. oktobar 1931. 

Od vajanog do poželjnog dela

Međutim, danas antologijsko ostvaranje "nove plastike" tada nije nailazilo na saglasje. U očima učenjaka u pitanju je bio i suviše subverzivan rad nepriznatog autora, i kao takav skrajnut je na margine. Čak ni združivanje muzeja (Savremene umetnosti i Istorijsko-umetničkog) u Muzej kneza Pavla nije izmamilo ovo platno na svetlost dana. Bilo je neophodno da se završi Drugi svetski rat, da se otvori novi Narodni muzej, te preseli u zgradu Hipotekarne banke 1952. godine, da bi konačno izronilo iz duboko zamandaljenog trezora. To je trenutak kada se prvi put jedno delo iz Mondrijanove neoplasticističke faze našlo kao sastavni deo stalne postavke u bilo kojoj svetskoj kulturnoj ustanovi, čime je beogradski Narodni muzej još jednaput ušao u anale.

Zaokupivši pažnju što domaće, što strane stručne javnosti, od tada pa nadalje, glas se proneo i predmet je neumitnih zahteva za pozajmicu. Tako je "Kompozicija II" nakon dve decenije obišla i videla sveta, a, vala, i svet je imao čast da vidi nju. Ipak, 1996. godine upleli su dugi prsti i nakon čuvene pljačke muzeja, delo je zajedno sa ostatkom inostrane zbirke povučeno daleko od očiju javnosti, na šta se nadovezala naizgled večna obnova njihovog velelepnog doma.

U međuvremenu, 2014. godine priređena je izložba pod naslovom "Pit Mondrijan: Slučaj Kompozicije II", pod pokroviteljstvom ambasade Holandije i našeg Ministarstva kulture i informisanja, gde je fokus bio na slojevitom istorijatu same slike i uticaju na oblikovanje ovdašnjih umetnika, čija dela su, takođe, bila prikazana. Autorke izlobžbe bile su Simona Ognjanović i Jelena Dergenc, koje su u katalogu koji prati ovu izuzetno važnu izložbu ispratile put slike od Mondrijana do današnjih dana. 

Gotovo 90 godina od prispeća, "Kompozicija II" i dalje igra važnu ulogu u promovisanju snažne interakcije umetnosti i dizajna dveju zemalja, te stasavanju mladih stvaralaca.