Sa toliko radoznalih koji tokom jedne smene zatraže telefonsku asistenciju, zaključilo bi se da službenicima službe 018 po ceo dan u ušima odzvanjaju telefoni. Ipak, ambijent je u ovoj kancelariji bio neuobičajeno tih. Štaviše, „najglasniji“ su bili ljubazni, sveznajući glasovi. Zvrndanje je bilo proterano, a umesto zvona su na telefonima treptali crveni signali.

I u samu zgradu se moglo ući samo uz amin dežurnog milicionera. U kancelariju na trećem spratu se penjalo tek posle obavezne provere identiteta, baš kako je red nalagao u većini javnih ustanova. Međutim, formalnost je ovde umela i da se raskravi, već u zavisnosti od toga šta je Beograđane interesovalo. Dešavalo se i da nedoumice oko računanja i modnih aksesoara mestimično prekinu stihovi i rime.

Đuru Jakšića je jednom prilikom izrecitovao dečji glasić, a zatim se nadovezao interesujući se za pesnikovo ime. Dok je mališan očito tražio pomoć u domaćem zadatku, služba 018 je Beograđanima ponekad služila i da drugim Beograđanima proslede šifrovane poruke. I sami službenici su se s vremena na vreme stavljali u pesničke cipele: ako je neko imao muke da sastavi ljubavno pismo, i ovu nadležnost su preuzimali beogradski obaveštajci. Ili bi opet izigravali „dragu savetu“, predlažući mladićima šta da poklone svojim lepšim polovinama za rođendan. I dok se svaki dan provodio u istoj kancelariji i za istim trepćućim dugmetom, sedenje kraj telefona obaveštajne službe bilo je daleko od nezanimljivog. Pogotovo u trenucima kada bi svakome bilo teško da ostane srdačan i sabran.

Kad se ljubaznost nađe na testu

Odgovaranje na beskrajni niz pitanja bilo je najneugodnije kada se sa druge strane nađu obesni pojedinci. U tome je prednjačili pozivaoci „jednog određenog uzrasta“. Svakojake besmislice su najčešće izgovarale pubertetlije od 14 do 16 godina, pa su se službenici dohvatili i zadatka da upute apel roditeljima. Apeli su urodili plodom donekle, bar što se tiče obesnih pubertetlija. Ali kada su obesni bili oni stariji, obaveštajci su jedino mogli da ih stoički istrpe.

Tako se dešavalo da se Beograđani rasrde na obaveštajce, smatrajući da je ovima zadatak da znaju baš sve. Jedna revoltirana gospođa je sebi dala za pravo da pozove nekoliko puta zaredom, samo da bi se požalila na prethodnog službenika.

Pojedina pitanja su u poređenju sa tim delovala krajnje bezazleno. Službenici su ostali pomalo iznenađeni kada su ih sugrađani obasuli pitanjem koje bi cigarete trebalo da puše. Bilo je i slučajeva koji im zaista nisu bili u nadležnosti: poneki uplašeni Beograđanin bi pozvao da prijavi požar ili, zaboravivši broj hitne službe, najpre pitao obaveštajce sa broja 018 koga treba da pozove. Pamtili su se i slučajevi izgubljenih u prevodu: kada je štampa na izmaku 1960. najavila da će iduća godina doneti beli pokrivač, usledeli su pozivi sa pitanjem „kakav je to pokrivač“...

Ipak, nisu izostajali ni pozivi za primer. Jedna mati je poželela da obaveštajci pripovedaju dečje priče, ne bi li ih čulo njeno čedo kada u predvečerje pozove službu. Za to vreme, beogradski „Gugl“ je pripremao i obaveštenja na stranim jezicima, našavši ae na putu da postane preteča svojoj digitalnoj, džepnoj verziji.

 

Prvi deo: 

Obaveštajna služba 018: beogradski Gugl preko žice