Oktobarski salon je manifestacija od velikog kulturnog značaja za Beograd. Osnovan je 1961. godine i od samog osnivanja do danas, Grad Beograd određuje pravila ove manifestacije i imenuje članove Odbora koji utvrđuje program, a umetnički direktor se bira na svakih godinu dana. Na njemu su prvih godina izlagana umetnička dela slikarstva, skulpture i grafike, da bi im se nakon sedam godina priključila i dela primenjene umetnosti. Tokom skoro šest decenija postojanja, Oktobarski salon je često menjao način rada, ali je uvek imao za cilj predstavljanje i afirmaciju najznačajnijih novih ostvarenja domaćih i inostranih autora iz oblasti vizuelnih umetnosti.

Programe Salona čine izložbe, okrugli stolovi, radionice, predavanja, performanse, susreti u kojima učestvuju mnogobrojni domaći i strani umetnici, kustosi, kritičari, teoretičari i istoričari umetnosti i kulture, predstavnici medija, ljubitelji umetnosti. Do početka devedesetih, učesnici su birani konkursom ili pozivom, a onda su određeni selektori za svaku umetničku oblast i uveden je princip tematske autorske izložbe.

Oktobarac kroz vreme

Salon je tokom godina doživeo mnogo više osporavanja nego pohvala. Samo su prva tri Salona dobila pohvale stručne javnosti, a ostali su kritikovani. Najčešće preimedbe su bile da Salon ne pruža pravu sliku stanja i vrednosti savremene umetnosti u Srbiji, da je je veliki broj radova izložen što ima za posledicu lošiji kvalitet, da izbor umetnika nije dobar, da izlagački prostori nisu adekvatni. Kontradiktorno je to da se u isto vreme pisalo i o uticaju Oktobarskog salona na našu savremenu umetničku scenu, ali i postavljalo pitanje da li nam je i kakav nam je Salon potreban.

Izložbe i programi Oktobarskih salona su bili organizovani u brojnim galerijskim, muzejskim i alternativnim prostorima, od kojih su za potrebe izložbi mnogi adaptirani, unapređeni i promovisani. U realizaciji međunarodnih Oktobarskih salona ostvarena je saradnja s brojnim javnim i privatnim institucijama, organizacijama civilnog i nevladinog sektora, kao i pojedincima iz Srbije i inostranstva. Na žalost, 2014. godine doneta je odluka da Oktobarski salon, koji se održavao jednom godišnje, postao bijenalni događaj.

Jubilarni 50. Oktobarski Salon

Oktobarac održan je od 2. oktobra do 15. novembra 2009. godine. Te godine, umetnička direktorka bila je Branislava Anđelković, i ona je izabrala "Kustoski koncept motivisan željom da odabrani projekti pozvanih umetnika prezentuju jedinstvenost i specifičnost pozicija i propozicija na savremenoj sceni u odnosu na društvene procese i posebno na realan osećaj krize u kojoj živimo.” Fokus jubilarnog salona bili su projekti koji su u konceptualno imali oslikavanje pitanja koja su od značaja za društvo i umetnost. Na ovom salonu, novost su bili igrani filmovi. Branislava je pozvala reditelje Želimira Žilnika, Miljenka Deretu i Olega Novkovića da filmom obogate ponudu Oktobarca, ali i da na taj način progovore o problemima autorskog filma i bioskopa.

Čudo kakofonije

Izložba pod nazivom "Čudo kakofonije", zasnovana na ideji različitosti, bila je predstavljena na Oktobarskom salonu 2018. godine.  Predstavljena je kompleksna kulturna i društveno-politička situacija u regionu i veliki broj najrazličitijih umetničkih radova. Izložba je predstavila bogatstvo sveta i svetsku umetničku produkciju, tražeći raznolike umetničke načine izražavanja i različite generacije živih umetnika izuzetno bogatog savremenog umetničkog izraza.

Sanjari

Sledeći Oktobarski salon, pod nazivom "Sanjari" (The Dreamers) najavljen je za 2020. godinu i ima za temu odnos stvarnog i zamišljenog. Inspirisan je novim tehnologijama i njihovim razvojem, koji ponekad deluje kao medijum za beg od svega što je realno u dimenziju naših snova. Osnovna namera ovogodišnjeg Salona je u preispitivanju dvosmislene prirode realnog sa dimenzijom naših snova, kao i jednog novog prostora umetnosti, koji je zamišljen kao prostor slobode koji nesumnjivo dovodi u pitanje izvesnost stvarnog sveta. Umetnički direktori su ga najavili ovako: "Kako se može posmatrati svet današnjice? Na koji način umetnici mogu da pojasne kompleksnu prirodu savremenog čoveka? U višeznačnom svetu u kom živimo, snovi su izraz čovekove osnovne potrebe. Sanjari tako postaju žitelji jednog metaforičkog sveta u kom nikakve barijere, ograničenja, ili granice ne mogu da spreče pristup zemlji u kojoj je moguće redefinisati vreme, pravila, stavove, ili razviti nove scenarije, nove puteve i nove krajolike. To je mesto na kom kategorije prošlosti, sadašnjosti i budućnosti više ne postoje, već u kom jedan napušteni svet definiše strukturu nekog novog doba.”