Do nekih 150 godina u prošlost, Skadarlija je bila periferija Beograda – romska mahala. Tada se zvala Cigan-mala sa udžericama sagrađenim od pruća i blata. Sve je počelo kada je Ignjat Bajloni 1880. godine podigao, za to vreme, najsavremeniju pivaru. Ona je "inicijalna kapsula" za rađanje brojnih kafana i stvaranje boemske Skadarlije, koju mnogi uz poznati pariski kvart, porede i sa atinskom Plakom. 

Restorani, pored ostalih turističko-ugostiteljskih objekata, predsavljaju prestonički zaštitni znak, jer ko nije bar jednom "zakoračio" u njih, kao i da nije bio u Beogradu. Istina, iz godine u godinu sve ih je manje, zamenjuju ih kafići, fensi mesta... Uglavnom, ima nekoliko njih, "restorana-mamuta", koji odolevaju tim novotarijama, i svetskim i domaćim trendovima. Mesta na kojima se još uvek može poručiti "nešto kašikom" uz dobar roštilj i pečenje, i sve to uz šopsku, urnebes, srpsku salatu i ljute papričice u ulju i nezaobilazne orasnice, uz zvuke tamburice, violine, harmonike.

Od fabrike šešira Dimović do kafane "Tri šešira"

I svaka takva mehana/kafana/restoran ima svoju priču, svoju istoriju. I jedan od restorana koji svoju priču priča već više od veka je restoran "Tri šešira". Koliko ste puta prošli uz i niz Skadarsku ulicu, i pored "Tri šešira" od metala, a niste ili jeste, se upitali kako je restoran dobio ime?

Do 1864. godine, bila je to fabrika šešira porodice Dimović. Vlasnik je u stvari prepravljao je i farbao stare šešire. Prizemna kuća na kojoj su pored istaknutog naziva firme, bila i tri limena šešira kao jasan znak čime se firma bavila. Kada je stari Dimović preminuo, od fabrike ostadoše samo ova tri limena šešira na zgradi. Bejahu tu i kada je umesto radionice otvoren damski šnajderaj, a i kada je 1864. godine počela da radi kafana. 

Druga pak, legenda kaže da je za nastanak kafane bilo "krivo" veselo veče trojice radnike fabrike, koji su onako "pod gasom", uzeli tri šešira koja su bili na popravci i zaputili se do lokalne piljarnice. E, sad, ta piljarnica nije bila samo mesto gde se kupovalo voće, povrće i mleko, već i dobra domaća rakija. A imala je i neobično radno vreme, te su, mic po mic, radnici čitave noći bančili ispred radnje, ostavivši vlasnici Kati pozamašnu svotu novca. Na nagovor poznanika, Kata tada zatvori vrata piljarnice i otvori kafanicu, koja je ime dobila po tri pocepana šešira koja su veseli radnici ostavili za sobom. 

"Vidimo se kod Tri šešira"

A kako to biva i onda, a i danas, kafana je postala veoma popularna i gosti su je sami nazvali po onome što se godinama nije menjalo na kući, tri limena šešira. Ostala je uzrečica među tadašnjom prestoničkom boemštinom: "Vidimo se kod Tri šešira". I tako, kafana bez "kumovanja" do dana današnjeg ostade imena "Tri šešira". Svedok je mnogo toga što se dešavalo na ovim prostorima. A da se dešavalo – dešavalo se! 

Od samog početka, ova kafana je bila omiljeno okupljalište beogradskih umetnika. Za njenim stolovima sedeli su Stevan Sremac, Vojislav Ilić, Milovan Glišić, Branislav Nušić, Janko Veselinović, Avda Karabegović, Tin Ujević. Dugo je na zidu kafane, u znak pijeteta, stajala posmrtna lista Đure Jakšića, nesrećnog srpskog pesnika i pravog izdanka skadarlijske boemije. Generacijama se prepričavalo kako je kroz ušuškane sobice kafane odzvanjao zvonki smeh Žanke Stokić, koja je sto delila sa kolegama Čiča-Ilijom Stanojevićem i Dobricom Milutinovićem. Njihove slike, zapisi, autogrami, karikature, gledali su goste sa zidova i podsećali ih na noći i dane lumpovanja, razgovora, smeha i tugovanja samog krema beogradskog umetničkog društva. 

Legenda kaže da su neobični ambijent kafane upotpunjavali portereti nemačkog političara i prijatelja južnoslovenskih naroda, Hermana Vendela i čehoslovačkog diplomate Jana Šebe.

I pored tako burne istorije, restoran je ostao nepromenjenog imena i nepromenjene atmosfere. Boemski duh, šarm i sve čari Skadarlije kriju se i danas, i osete čim se pređe prag "ispod" tri metalna šešira, i sve to začinjeno tamburašima.