Negde približno na sredini Terazijske ulice, na mestu gde se s njom susreće Trg Nikole Pašića, popreko se gledaju jedna stara i jedna (po izgledu) novija zgrada. Izbijete li na sam početak ulice, stižete do Zadužbine Sime Igumanovića. A tačno s tog mesta, licem ka Terazijama, pogled će vam pasti na jednu od najlepših prestoničkih fasada.

Ako bi se pojam harmonije, simetrije i ravnoteže mogao prevesti u izgled kakvog arhitektonskog zdanja, to bi bez sumnje bila fasada na Terazijama pod brojem 26. Palata Ankera, poznata i kao Dom Ankera, pronašla je svoj status među nepokretnim kulturnim dobrima prestonice. I to nije samo zbog izgleda kojim ulepšava Beograd – jer, njeni zidovi elegantne svetlo-krem boje tvore neizostavni deo ambijenta Terazija i Starog Grada.

I to čine već ukupno 120 godina. Tačnije, od trenutka kada je 1899. godine Osiguravajuće društvo "Anker" iz Beča iznelo plan da u prestonici sagradi svoju zgradu. "Anker" je pritom bila i među prvim stranim osiguravajaućim kućama u Beogradu, koja je s druge polovine 19. veka u prestonici imala svoje predstavništvo – stoga se i taj period (preciznije, godina 1861.) uzima kao začetak istorije životnog osiguranja u Srbiji.

 Foto: Digitalna Narodna biblioteka Srbije - Početkom XX veka

Rađanje otmene kraljice Starog Grada

11 godina pre no što će se inostrana osiguravajuća društva odomaćiti u nas, u Beogradu je rođen Milan Antonović (1850 – 1929). Do izmaka 19. veka, njegovo ime će se vezivati uz pojam privatni arhitekta. Studije arhitekture je između 1886. i 1887. započeo u Cirihu, a dovršio u Minhenu od 1887. do 1891. Godine.

Inače, nepisano pravilo među ondašnjim urbanistima i inženjerima bilo je da mahom ceo radni vek provedu pri državnoj službi. Tako je karijeru započeo i Antonović, najpre našavši uposlenje u Tehničkoj direkciji Opštine grada Beograda. Ovde će se, međutim, kratko zadržati: ubrzo odlučuje postati samozaposleni arhitekta, što je u njegovo vreme zahtevalo izuzetnu hrabrost.

Ipak, Antonović svojim opusom potvrđuje da je za takav poduhvat itekako posedovao stvaralački i kreativni kapital. Savremenici ga pamte kao smelog i vrlo inventivnog, i kao arhitektu koji se rado doticao različitih stilova – od tada aktuelnog akademizma i secesije, do primene renesansnih elemenata i eklekticizma.

Rezultat ovih stilskih "igrarija" bili su projekti u gotovo svim oblastima: od ugostiteljstva, zdravstva i školstva, do umetničkih ateljea. Među Antonovićevim projektima je zdanje namenjeno Društvu za ulepšavanje Vračara, potom beogradski kompleks Državne bolnice, fotografski atelje Milana Jovanovića (današnja zgrada bioskopa "Zvezda"), kuća Dimitrija Živadinovića (u ono vreme tasta dvorskog maršala Aleksandra Karađorđevića), te Palata Ankera – od kojih poslednje tri predstavljaju i spomenike kulture. Povrh toga, Milan Antonović bio je prvi beogradski arhitekta koji je za međuspratne konstrukcije zgrada upotrebio armirane betonske nosače.

  Foto: Digitalna Narodna biblioteka Srbije - Palata Ankera, je pored Hotel Moskva bila jedna od najdominantnijih zgrada Terazijskog trga

Veština dostizanja stilske ravnoteže

Kada je reč o projektu Palate Ankera, i danas aktuelno pitanje jeste da li je Antonović njegov kompletni autor ili tek "izvršilac" kome je gotov nacrt isporučen od strane Osiguravajućeg društva "Anker". Antonović se ipak vodi kao zvanični arhitekta, jer sa sigurnošću se zna da su projekti detalja zgrade, te nadzor tokom izvođenja radova bili u njegovoj nadležnosti. U svakom slučaju, osiguravajuće društvo se tada vodilo kao vlasnik objekta, podigavši Dom Ankera za svoje potrebe.

Upotrebivši pri gradnji klasične materijale – opeku i krečni malter – Antonović je 1899. godine na Terazijama sagradio monumentalnu dvospratnu palatu. U prizemlje je smestio niz lokala, dok spratovi u osnovama sadrže po dva stana, danas u funkciji poslovnih prostora.

Smatra se da je sama organizacija poslovnih prostorija, u odnosu na dotadašnje primere u arhitekturi, jasni pokazatelj znatno modernijeg tretmana prostora. Ipak, posmatrajući Antonovićev opus u celini, Dom Ankera je predstavljao rešenje koje je u potpunosti bilo u skladu sa ostalim projektima čiji je bio idejni tvorac. Zdanje će ubrzo postati jednim od značajnijih primera devetnaestovekovne arhitekture u Beogradu, oslikavajući, po funkcionalnosti i izgledu, aktuelni pristup klasičnom stilu.

Sam Antonović je s jedne strane bio pod jakim uticajem tzv. bečkog stila, kombinujući ga sa slobodnijim akademskim izrazom. Ti se uticaji prepoznaju upravo u skladu i simetriji koji karakterišu izgled Palate Ankera. Arhitekta je to postigao na dva načina: idejnim rešenjem same konstrukcije i fasade, a zatim i usklađivanjem dekorativnih elemenata sa istančanim estetskim senzibilitetom.

Tako su plitki reljefi (tzv. lizene – optički, "virtuelni" elementi koji na fasadi imaju isključivo dekorativnu funkciju) skladno ukombinovani sa blago izbočenim delovima prednje fasade. Pritom, Antonović je oba ova elementa primenio u krajnje uprošćenom obliku. Sve to čini izgled Palate donekle drugačijim od tipično akademskog stila, dok je tretman sitne ornamentike karakterističan upravo za "strogi", klasični stil.

Otuda i nepogrešiv dojam da se Dom Ankera savršeno uklapa u sredinu i ambijent kakav čine ostale višespratnice Terazija i Starog Grada. Uz okolna zdanja kao što su Hotel Moskva, Palata Atina, kuća Alekse Krsmanovića ili zgrada Smederevske kreditne banke, Palata Ankera se pridružuje kao punopravni "član ekipe". Elegancija i prefinjenost njenih fasada ogledalo su Beograda stvaranog na prelazu vekova, ostavljajući do danas tragove modernih arhitektonskih stremljenja.