Postoje ulice pored kojih prolazimo svaki dan, znamo da su tu, da se možda i nešto ili neko nama važan nalazi u njima, ali nam ipak njihovo ime izmiče. Uvek je na vrhu jezika, ali kao da se nekako izgubi kada pokušamo da objasnimo drugima – "Znaš, to je ona ulica tamo…"

Jedna od njih je Rajićeva ulica poznata po Akademiji (obrazovnoj ustanovi i klubu), crvenim kišobranima, jednom muralu i, u novije vreme, tržnom centru koji je sam po sebi neobični primer savremene arhitekture.

Zna se da je ova ulica jedna od tridesetak ulica koje nikada nisu menjale ime, ali ostaje pitanje – ko je bio taj Rajić?

Vojvoda Tanasko

Odgovor na ovo pitanje je zapanjujuće jednostavan. Rajić po kome je ulica koja spaja Knez Mihailovu i Gračaničku dobila je ime po heroju srpskih ustanaka Tanasku Rajiću.

Pravo ime ovog vojvode i barjaktara bilo je Atanasije Rajić, a rođen je februara 1754. u selu Stragari podno magičnog Rudnika. Pošto je rođen na slavski dan, Sv. Atanasija, dobio je ime po svecu, ali je u istoriji i među savremenicama ostao poznat pod nadimkom Tanasko.

U vreme izbijanja Prvog srpskog ustanka već je bio čovek u ozbiljnim godinama i sa ozbiljnim ugledom, što ga nije sprečilo da bude među prvim ustanicima rudničkog kraja. Bio je i jedan od ustanika koji su na Sretenje 1804. godine u Orašcu izabrali Karađorđa za vođu ustanka.

Po povratku u rodni kraj, okupio je narod i započeo opsadu utvrđenog grada Rudnika kojim je upravljao zloglasni Sali-aga. Agi je Tanasko poručio da će mu sam presuditi zbog zlodela koje je činio. Tako je i bilo. Posle žestokog sukoba koji je vođen između Srba i Turaka, grad je zauzet, a aga predat Rajiću koji mu je lično presudio.

Glas o slavnoj pobedi proširio se po Srbiji, ali je Tanasko ostao po strani bitke za vlast. Nije ga zanimalo vođenje države i politika, koliko briga o zemljacima. Posle pobede nad Alijom Gušancom kod Jagodine, dolazi u sukob sa Karađorđem koji je želeo da sve državničke poslove uzme u svoje ruke. Razočaran, vraća se u svoje selo gde boravi do sloma Prvog srpskog ustanka, 1813. godine.

Foto: Wikipedia - Junaštvo Tanaska Rajića 

Poslednji boj

Ni pozne godine nisu ga sprečile da dve godine kasnije, kada je Miloš Obrenović podigao novi ustanak, odigra svoju konačnu ulogu u srpskoj istoriji. Naime, kao komandant srpskih snaga bio je zadužen za potiskivanje Turaka iz Čačanske nahije, ali je problem nastao prilikom zauzimanja grada Čačka.

Do sukoba je došlo na obližnjem brdu Ljubiću gde su neprijateljske snage potisnule ustaničke. Ustanici su se potom ušančili i počeli sa topovskim napadima kojima je komandovao vojvoda Tanasko. Ipak, ojačana turske snage  pod komandom Išmir-paše bile su jače, te je među Srbima zavladala panika i rasulo. Ni ovo nije pokolebalo Rajića koji je počeo da uzvikuje: "Ta stan'te braćo, ako Boga znate! Što ste se tako preplašili! Ta i iz Turaka teče krv, kao i iz nas. Zar ostavljate topove, a ne znate kako smo ih želeli i za njima uzdisali.“

Poslednji trenuci vojvode bili su posebno dramatični. Sateran uz same topove, popeo se na njih i mašio sablje. Turcima je dobacivao da će topove dobiti samo ako ga saseku. Nažalost, to se i desilo. Hrabri vojskovođa stradao je 6. juna 1815. godine pod turskim sabljama, boreći se do poslednjeh daha za slobodu. Na kraju su se njegove snage konsolidovale i odnele pobedu, a kako to biva, sudbina je htela da u boju pogine i neprijateljski Išmir-paša.

Tanaskova glava uzidana je u zidove crkve manastira Voljače, gde i danas počiva.

Foto: Digitalna NBS - Krem beogradskog društva na slici: Marko Stojanović ispred svoje kuće sa kamerom (u sredini), Čedomilj Mijatović (levo), gospođa Talica, ćerka Vladana Đorđevića (desno), i Stojanovićeva ćerka Jevrosima (skroz desno)

Od konjušnica do modernizma

Kao i sam vojvoda Tanasko, i beogradska ulica nazvana po njemu imala je čudnovatu istoriju. U turska vremena ulice su nosile imena po stanovnicima ulica ili važnim građevinama koje su se u njma nalazile. Tako je ova ulica,  koja je išla paralelno sa zidinama Beogradske tvrđave, bila poznata kao Menzulanska ulica. Menzulane su bile bile velike konjušnice u kojima su se smeštani konji za potrebe poštanske službe, a kada bi bilo mesta i za putničke kočije. O obimu posla, ali i o značaju ovih štala govori činjenica da su 1834. godine sve menzulane u Srbiji stavljene pod državnu upravu, da bi već tri godine kasnije bile ponuđene pod zakup jer je njihovo održavanje bilo izuzetno skupo.

Najveća beogradska menzulana nalazila se u Ismail aginom hanu, koji se prostirao negde između Rajićeve i Kralja Petra, i mogla je da primi 50 konja. Za njihovu ishranu je seno skladišteno na placu pored Kafane "?“, gde će kasnije nići zgrada Državne štamparije. Ovaj unosni posao opstao je sve do pojave prvih vozova koji su na sebe preuzeli prenošenje pisama i putnika.

Verovatno je da je beogradska mezulana prestala sa radom još i ranije, pošto se ulica u kojoj se nalazila 1848. godine našla na spisku ulica kojima su dana imena po značajnim ustanicima srpskih ustanika, ličnostima iz istorije i domaćim i stranim toponimima. Aktom Ministarstva unutrašnjih dela iz februara iste godine, Menzulanska je preimenovana u Rajićevu.

A ulica se menjala kako se Beograd menjao. U njoj je Marko Stojanović sagradio jednu od prvih i najlepših beogradskih palata, u kojoj se danas nalazi Akademija likovnih umetnosti. Tu se nalazio i Despotski han koji je danas poznat kao Grčka kraljica. Tridesetih godina XX veka je u zeleđu ulice izgrađeno zdanje Francuske ambasade, da bi početkom ovog veka krug inovacija u graditeljstvu zaokružen izgradnjom tržnog centra.

Bilo kako bilo, Rajićeva ulica ostala je diskretni i tihi kutak u vrevi velegrada, kao i jedna od retkih ulica u Beogradu koja za prethodnih 170 godina nijednom nije menjala ime.