Pri pogledu na današnji Beograd, gotovo je teško poverovati da je tokom pet četiri veka, sa prekidima usled austrijske vlasti, današnja prestonica Srbije bila pod tuskom vlašću. Godine, zapravo vekove, želju da se raskine sa tmurnom prošlošću i nova osvajanja i nasilna rušenja, preživela je tek šačica orijentalnih spomenika. Od nekada brojnih turbeta, danas su u Beogradu ostala samo dva - jedno na Kalemegdanu i drugo na samom obodu Studentskog parka. 

Zakoračimo na trenutak u prošlost, u vreme kada je naša varoš bila pravi dragulj u kruni Otomanske carevine. 

Derviši u Beogradu, delić zaboravljene prošlosti 

Na par koraka od spomenika Dositeju i Josifu Pančiću, na samom uglu Višnjićeve i ulice Studentski trg, nalazi se zagonetna višeugaona zgrada koja svojim izgledom odudara od okoline. Na rešetkama koje prekrivaju prozore često su upletene tračice i krpice koje se vijore na vetru. Iznad ulaza natpis na turskom, a pored i tabla koja rešava deo tajne - Šejh-Mustafino turbe. 

Ovaj natpis, zapravo, više sakriva nego što otrkiva jer su i ime ovog šejiha i pojam turbe nekako nestali iz našeg sećanja. A pre samo dva veka, taj naziv je svim Beograđanima bio sasvim jasan. Beograd je bio orijentalna varoš, doduše, već u opadanju, kao i čitavo carstvo koje je vladalo njime. Ipak, znao se i neki red. Na tom istom mestu nalazila se tekija, vrsta islamske bogomolje, koja je bila mesto okupljanja jedne posebne vrste mistika. Derviši, muhamedanske askete, poštovaoci kulta sufizma koji je počiva na potrazi za sjedinjavanjem sa Tvorcem, imali su jako uporište u varoši. 

Ako je verovati zapisima Evlije Čelebije, koji je sredinom 17. veka više puta posetio Beograd i detaljno ga opisao, u njemu je postojalo ni manje ni više već 17 tekija, odnosno derviških svetilišta. Svaka tekija imala je svog starešinu, šejih koji je vodio računa o članovima reda. Ova podno Studentskog trga jedina je u Čelebijinim zapisima pomenuta poimenice, a zableženi su i neki detalji o njenom nastanku i izgledu. Tako saznajemo da je pripadala dervišima moćnog reda Kadiri. Osnovana je pre 1660. godine od strane izvesnog Abali Mehmed-paše i nosila je naziv po Dervišu Mehmedu Horosaniju. Horosan je, naime, oblast u Persiji koja je predstavljala kulturno i duhovni centar zemlje i odakle su potekli derviški redovi. 

Zna se i da je bila velika građevina, koje uz ulicu bila izgrađena na sprat, dok je deo ka dvorištu zbog nagiba terena bio prizemni. Imala je sobe za smeštaj i život derviša i dve velike molitvene prostorije. Zanimljiv podatak je i to da je za vreme Prvog srpskog ustanka bila sedište Praviteljstvujuščeg sovjeta, a u njemu je 1811. godine umro Dositej Obradović. 

Šta je turbe i čemu služi?

Jedna druga smrt bila je povod za izgadnju mauzoleja. Desila se tridesetak godina ranije, kada je oči po poslednji put sklopio šejh Mustafa Bagdađanin. Njemu u čast, izvesni Husein efendija, finansijski upravnik beogradskog vilajeta i pomoćnik beogradskog vezira, 1198 godine po hedžiri, odnosno 1783 godine po našem kalendaru, podiže turbe. 

Sam izbor vrste građevine ne treba da čudi. Ova vrsta sakralnih objekata zaostatak su predislamske arapske tradicije, na šta ukazuje i sam njihov izgled koji podseća na šator. Može ima od 4 do 8 stranica, zidaju se uglavnom od kamena i nalaze u blizini tekija ili džamija. Grade se u čast značajnih osoba. O tome svedoči i natpis na turskom (u prevedu Mehmeda V. Delića iz 1937. godine) koji glasi: 

“Stožer znalaca božanskih tajni, spasilac svoga doba, suština pouzdanih, 

Duhovni vođ u tajne istine reda-osnivaoca sadijskoga, šejh Mustafa, 

Kad se njegova sveta duša iz prečistog tela uputi Bogu, 

Ona odabra sebi rajske cvetne dvore večnim domom radosti. 

Husni efendija pomoćnik i finansijski dirrektor

Podizanjem turbeta poostiže večnu milost Svevišnjeg. 

Odbitkom broja: jedan, Husnija mu izreče kićen datum:

Ružični počinag dobrog duhovnog stožera šejha Mustafe

1198 godina”

Ovaj pomalo čudnjikav zapis, zapravo je primer turskih “tarih datuma”, istorijskih datuma značajnih događaja koji su iskazivani u stihu i ukrašavani tačkicama. 

Tri decenije posle izgradnje turbeta, Beograd je prešao u srpske ruke, a osmanski tragovi su vremenom uzmicali pred novim građevinskim stilovima i potrebama stanovnika. Tekija je srušena, a o njenom postojanju danas čak ni ne postoji spomen. Zapravo, na ruševnoj zgradi pored nekadašnje benziske pumpe, nalazi se natpis da se na tom mestu nalazila zgrada u kojoj je boravio Praviteljstvujušči sovjet. U dvorištu tekije nalazi se i privremeni objekat koji je već decenijama sedište humanitarne organizacije Crvenog krsta Stari grad. Turbe je, vremenom propadalo, prepušteno samom sebi. Tek početkom 21. veka, uz donaciju vlade Republike Turske, obnovljeno je i vraćen mu je stari sjaj. Za javnost je otvoreno u Noći muzeja 2015. godine, kada su Beograđani po prvi put posle decenija mogli da ga posete.