Rastegnuta između Nemanjine i parka Gazela, Sarajevska ulica je oduvek bila prometna koliko i duga. Većinom to duguje činjenici da je zaogrnuta samim srcem grada, a još više nezaustavljivom trendu da, ako već ne može u dužinu, izraste makar u visinu.

Da je nekada bila tiša – i nije sasvim. U njoj je uvek bilo živo, iako je do pre nekoliko decenija bila relativno „niža“. Kao što i danas pamte malo stariji sugrađani, duž Sarajevske se načičkalo majstora koliko ih je moglo stati. A ako ne zanatska radnja, onda je to bila kafana.

I majstori i mehandžije su ovde retko kad bili besposleni. Ako se htelo nabaviti potrepština da služe i da odolevaju vremenu, Beograđani su bez greške znali pravu adresu. To su dobro znali i kada se htela popiti čašica više.

Pre nego što su Sarajevskom zabrundale metalne „kašike“

Kako je prestonica počela nalikovati sve većoj i bučnijoj košnici, tako je i Sarajevskoj ulici skrojena sudbina starijih sokaka. U njoj je počelo bivati sve manje vrednih majstora, a sve više građevinara. Kolone četvorotočkaša su najpre prigušili teretnjaci, a za njima se dokotrljala i građevinska mašinerija. Za ulicu koja je pamtila drugačiju vrstu galame, nekadašnja reputacija opasnog kraja bila je više nego dobro poznata.

U to vreme su se, umesto bagera i teretnjaka, nadglašavali starosedeoci kafana. I inače nije bilo retko da se bezazlena rasprava, još zalivena i promilima, usija do tačke ključanja. U Sarajevskoj je to bilo više pravilo nego izuzetak – u „dijalog“ bi se malo-malo uključile i pesnice, a ovakva ćuškanja je mogla da smiri samo dežurna policijska patrola.

Gostima kafane parirali su i lokalni mangupi, koji su u Sarajevskoj pronašli stalnu adresu za redovna neverbalna obračunavanja. Kada je vrag već odneo šalu, svadljivce je donekle mogla stišati jedino naprava kojoj su tepali „blinker“. Iako prilično usamljen među niskama zanatlijskih dućana, i on je naposletku ostao kao svedok nekadašnjih okršaja.

A najduže je u Sarajevskoj opstao njen specifični trejdmark: štagod da je prosečnom Beograđaninu zatrebalo, pravile su iskusne ruke obućara, krojača, tašnara, sajdžija, bravara, limara, staklorezaca... Odmah u susedstvu su im bili električari, vodoinstalateri i automehaničari, a svi behu u društvu zanatlija čije su radnje danas gotovo u potpunsti iščezle – sarača, jorgandžija ili vunovlakača.

Dečja graja, sedeljke i ljubazno „dobar dan“: najlepše godine Sarajevske ulice

Kao i vremešne jednospratnice, vremenu nisu odolele ni marljive ruke majstora. Ostala ih je tek nekolicina, a i nad njima se uveliko nadvila senka neizvesnosti.

Spram njihovih deda i očeva, preostale zanatlije imaju više predaha nego posla. Nekada su među Beograđanima bili najcenjeniji susedi – pred njihovim radnjama se čekalo u redu od ranog jutra, a često bi se samo gvirnulo da se sa vrata pozdravi gazda. U međuvremenu su zanatske dućane odmenile moderne trgovine. Sa njima je izbledela i svakodnevica koju su pamtili, kada se „raja“ svih generacija družila na pločnicima ispred radnji.

Na ovim uličnim sedeljkama pretresale su se sve aktuelne teme; počev od sporta, (tek pomalo) politike, pa sve do saveta koje su majstori nesebično delili među sobom. Pamtilo se i da se u Sarajevskoj, uprkos opakoj reputaciji, ipak živelo mirniije pre nego što su u susedstvu zagrmeli bageri. Brzo se odatle moglo skoknuti i do „Mostara“, kako su Beograđani zvali mesto nadomak parka gde je sagrađena Mostarska petlja. Po dvorištima se šutirala lopta, kaldrmom je odzvanjala dečja graja, a mlađi su starije pozdravljali učtivm „dobar dan“.

 

Nastaviće se...