Verovatno jedno od najlepših i najupečatljivijih beogradskih zdanja, Zgrada Oficirske zadruge nalazi se na uglu Masarikove i Resavske ulice. Iako izgledom možda sluti na neku drugu svrhu, od samog početka bila je zamišljena kao sedište moderne robne kuće. Ova namena je prati sve do danas, a svoj najslavniji period doživela je posle Drugog svetskog rata kada se u njen prostor useljava prodavnica "Kluza".

Nastanak Oficirska zadruga

Položaj vojske kroz istoriju Srbije nikada nije bio posebno povoljan. Iako su ovenčani pobedama i opevani pesmama,  oficiri i vojni činovnici su često živeli u teškim i neizvesnim uslovima. Na tim osnovama je 31. maja 1899. godine osnovana Oficirska zadruga, koja je imala višestruku ulogu. Kao akcionarsko društvo bavila se izdavanjem polisa životnog osiguranja svojih članova, ali je raspolagala pravom da se bavi i poslovima novčanog zavoda – štednjom, izdavanjem novčanih pozajmnica, te otkupom i refinansiranjem dugova svojih članova. Zadruga je imala u svom opisu i pravo da za svoje članove gradi hotele, letovališta i lečilišta, što je u modernijim vremenima bila namena sindikata. Ipak, najveći obim posla odnosio se na nabavku iz inostranstva neophodne opreme za vojnike i oficire – uniformi, kapa, čizama, šinjela i kabanica, svečanih belih rukavica, kao i ličnog oružja – sablji i revolvera.

U zadrugu su oficiri učlanjivani činom promocije, a ovu privilegiju mogli su da zadrže i posle odlaska u penziju, na dobrovoljnoj bazi. Takođe, u slučaju smrti ili pogibije, članovi njihove porodice su mogli da nastave da budu članovi pod malo neobičnim uslovima: roditelji do kraja života, supruge i ženska deca do (ponovne) udaje, a muška deca do punoletstva.

Vremenom se obim posla proširivao, tako da je pored vojne opreme zadruga pod povoljnim uslovima nabavljala i razne potrepštine za domaćinstvo, odeću i obuću za supruge i decu, i sve ono što je bilo potrebno za relativno pristojan život svog ne preterano platežno sposobnog članstva. U oglasima pred Drugi svetski rat, javnost se obaveštava da u centrali u Beogradu, kao i u filijalama u unutrašnjosti može da nabavi cipele, tepihe, lustera, ali i šivaće mašine, mašine za vez, pa i čak i obućarske mašine.

Sva ova roba bila je prepoznatljiva po tome što je na sebi imala obavezan žig Oficirske zadruge.

Foto: Digitalna Narodna biblioteka Srbije / "Vreme", 1933, screenshot

Moderna robna kuća ispred svog vremena

Ispostaviće se da je postao Oficirske zadruge bio veoma unosan, te 1908. godine počinje izgradnja Palate Oficirske zadruge u Masarikovoj ulici. Ova lokacija nije slučajno odabrana. U neposrednoj blizini nalazili su se svi važniji vojni objekti i to: Oficirski dom, Zgrada konjičke škole i manjež, Vojna akademija, Ministarstvo vojske i ostale važne administrativne zgrade.

Od samog početa zamišljeno je da palata bude izgrađena kao moderna robna kuća koja se prostirala u prizemlju i dva sprata. Prostrani prodajni prostor zauzimao je centralni deo zgrade, osvetljen visokim prozorima koji su se pružali u visini dva sprata. Posebnu pažnju privlači svetlarnik nad centralnim prostorom prodajnog dela. U krajnjim bočnim delovima nalazile su se kancelarije Zadruge, skrivene od posetilaca.

Fasada je izrađena u tada popularnom stilu secesije, u vidu floralnih elemenata kombinovanih sa reljefima ženskih glava u visini drugog sprata i ukrasima od kovanog gvožđa na vratima i prozorima. Posebno je neobičan centralni ulaz koji se nalazi na uglu zgrade, ukrašen bogatom gvozdenom rešetkom. Iznad njega se nalazi jedna od najvećih kupola u Beogradu, koja svojim izgledom svakako privlači pažnju prolaznika.

Projekat zgrade potpisao je arhitekta Svetozar Jovanović, kome su zbog mladosti kako ispomoć dodeljene iskusnije kolege Danilo Vladisavljević i Vladimir Popović. Posao izrade centralne kupole dodeljen je čuvenom beogradskom limaru Milanu Iliću. 

Foto: Digitalna Narodna biblioteka Srbije

"Kluz" – kupovina sa dozom nostalgije

Posle Drugog svetskog rata Oficirska zadruga počinje na posluje pod imenom "22. decembra". I tu dolazimo do veze sa čuvenim "Kluzom".

Naime, pun naziv ovog posrnulog modnog giganta bio je Industrija padobrana i konfekcije "Kluz". Svoj život započela je 1947. godine u maloj radionici u Inđiji šijući padobrane, uniforme i šinjele za potrebe "22. decembra". Vremenom je potreba za modernom odećom prevazišla potrebe za uniformama, te se posle deceniju i više orijentišu na modnu odeću.

Ovo je bio pravi industrijski bum koji "Kluz" već sredinom sedamdesetih stavlja među najveće i najmodernije proizvođače konfekcije. U to vreme, preduzeće je već zapošljavalo 3500 radnika u tri grada – Novom Bečeju, Vršcu i Beogradu.

Kada je došlo do pripajanja "22. decembra", zgrada bivše Oficirske zadruge postaje čuvena Robna kuća "Kluz", jedna od nekoliko prodavnica ovog giganta koje su do početka devedesetih godina poslovale u Beogradu. Gotovo da ne postoji Beograđanin koji se sa setom ne seća poseta ovoj zgradi o posebnim prilikama, kada se kupovala nova jakna ili kaput za školu, šuškava plava kabanica ili birao kostim ili odelo za novu sezonu. Bila je to marka poznata po dizajnu i kvalitetu, što ne treba da čudi jer je deo proizvodnog programa izrađivan po licenci čuvene dizajnerske kuće "Hugo Boss".

U to vreme, ova ekskluzivna prodavnica je renovirana i konzervirana u periodu 1985-1986 godine. Foto: Milena Arsenić

Početak kraja ovog kupoholičarskog raja počeo je 1989. godine, kada "22. decembar" istupa iz matične firme, ali "Kluz" nastavlja da koristi prostorije. U godinama krize gomilaju se računi, opada prodaja, a sjaj palate počinje da bledi. U procesu privatizacije početkom ovog veka, i jedna i druga radna organizacija gube bitku.

U narednim godinama planirano je da prostor bude pretvoren u galerijski i kulturni prostor, ali troškovi su bili ogromni i projekti nikada do kraja nisu realizovani. Na kraju, pre nekoliko godina u prostorije biše Oficirske zadruge, a potom i "Kluza" doselili su se trgovci sa Dalekog Istoka i time ponovo zgradu priveli staroj nameni.