Na spisku onih koji su imovinu ostavljali narodu i državi, ponekad se nađu i oni koji su od tog istog naroda bili odbacivani za života. Dokaz da je patriotizam često snažniji od promenljivih društvenih prilika, bio je i čovek neobičnog imena - Viljem Berghauz. 

Narodni dobrotvor, jedini Obrenović koji je ceo imetak ostavio otadžbini, veći deo života proveo je van Srbije. Osnovao je zadužbinu Velimirijanum čija sredstva su bila namenjena za razvoj prosvete, književnosti i lepši Beograd. 

Kneževa ljubavna avantura

Sve počinje od kneza Mihaila Obrenovića, uz koga su savremenici ispisali epitete da je bio pravi prototip engleskog džentlmena. Kao i drugi Obrenović, gajio je posebnu slabost prema lepim i nedostupnim ženama. Tako mu je 1848. godine prlikom jednog boravaka u banjskom lečilištu u Rogaškoj Slatini, tada Austrougarskoj a danas u Sloveniji, za oko zapala lepuškasta i vrlo mlada Marija Berghauz. Da ljubav često ne poznaje za godine, ali ni društveni status, govori i činjenica da je iz te veze, jednog kneza i maloletne ćerke veterinara, 20. maja 1849. rođen sin kome je majka nadenula ime Viljem. Pošto ljubav nije dugo trajala, a nije bila ni odobrena od strane Velikog Kneza, Mihailo se rastaje sa Marijom uz obavezu da dete i nju materijalno obezbedi. Ipak, sina 1857. godine seli u Beograd, koji tu stiče osnovno obrazovanje, ali postaje i meta raznih tračeva koji su u dečaku videli svojevrsnu enigmu, jer je njegovo očinstvo bilo obavijeno velom tajni. Ipak, misterija je vremenom rešena jer se za Viljema govorilo da je bio lep mladić, sklon poeziji, književnosti, dobar jahač i mačevalac, i da je izuzetno ličio na oca, kneza Mihaila.

Ostalo je zabeleženo da je Viljama kneginja Julija češće viđala nego rođeni otac. On je to činio retko, i to u večernjim satima. Viljem je o viđanju sa ocem jednom rekao: "On mi da ruku, koju ja poljubim, zatim poljubi mene u čelo, pita me o učenju, da mi savet o odevanju, pokloni mi dukat i neku knjigu, a zatim je audijencija gotova! Meni dođe da ga zagrlim i izljubim, ali ne smem". Godine 1866. prelazi na pravoslavlje. Mitropolit beogradski Mihailo bio mu je kum na krštenju, gde dobija ime Velimir Teodorović. Prezime Teodorović, u stvari, bilo je staro prezime koje su rodonačelnici loze: Miloš, Jevrem i Jovan, prihvatili kao prezime u znak zahvalnosti prema braći po majci Milanu i Jakovu. Od ovog trenutka, na zamršenu dinastičku scenu stupa Velimir Mihailo Teodorović.

Nakon smrti oca, u atentatu u Košutnjaku 1868. godine, kao nasledstvo dobija 35.000 dukata i imanje "Negoja" u Maloj Vlaškoj, površine oko 4.000 hektara. Nasleđe koje je dobio na jedvite jade, bilo je klica koja će mu omogućiti da u budućim decenijama postane jedan o najvećih srpskih dobrotvora.

Srbija i u srcu i u duši princa

NIje se ženio. Život je posvetio umetnosti i pozorištu. Nakon smrti oca, bilo mu je zabranjeno da se vrati u Srbiju. Iako ničim nije to pokazivao, zabrana je došla od samih Obrenovića koji su se plašili da će pretendovati na srpsku vladarsku krunu. Kralj Milan, malo je reći, nije bio blagonaklonan prema Velimiru. 

Problematični porodični odnosi i zabrane na koje je nailazio, nisu ga sprečavale da kad god je imao prilike i kad god je trebalo, pomaže Srbiju, koju je smatrao jedinom otadžbinom. A trebalo je gotovo uvek. Za vreme ratova koji su vođeni za vreme Milana, slao je novčanu i pomoć u hrani, iako je kralj zabranio njegovo dobrovoljno učešće u ratu. 

Pomagao je i umetnost, posebno Narodno pozorište koje je nastalo zaslugom njegovog oca. Zahvaljujući prihodima od imanja "Negoje", za života je pomagao srpske studente. Iznenada umire 1898. u 48. godini života. Srpski studenti i dugogodišnji sobar Petković su ga sahranili u Minhenu. Niko od Obrenovića nije prisustvovao sahrani. Pamtimo ga kao jedinog iz porodice Obrenović, koji je svoju imovinu zaveštao Srbiji. U testamentu iz 1889. navodi se da je jedini naslednik celokupne njegove pokretne i nepokretne imovine - Kraljevina Srbija.

U testamentu pored ostalog, kaže:

"Moje celo imanje dobio sam poklonom, kao neograničenu svojinu, i mogu njime bez ograničenja da raspolažem. Ako bih ja ne ostavivši potomaka iz zakonitoga braka, umro, to će sve moje pokretno i nepokretno imanje, ma gde se ono nalazilo, pripasti mojoj Otadžbini, to jest: Kraljevini Srbiji kao mojem jedinom i isključivom nasledniku. Ovo će moje imanje biti odvojeno od državnog imanja kao zadužbina, i ova će zadužbina nositi ime: Velimirijanum."

Velimirijanum

I ovde dolazimo do neizbrisivog traga koji je nepriznati sin, nesuđeni pretedent i skriveni Obrenović nehotično ostavio u srpskoj istoriji. Poštujući poslednju Velimirovu želju, ustanovljen je zadužbinski fond usmeren na unapređenje nauke, umetnosti, trgovine, industrije i zanatstva u Srbiji. Fond su mogli da koriste samo državljani kraljevne. Namenjen je i obrazovanju mladih, za školstvo i obrazovanje nastavnog kadra, kao i za razvoj nauke. Ukupna suma kojom je raspolagala Zadužbina, nakon svih peripetija i pretendenata na Velimirovu zaostavštinu, te prodajom imanja u Rumuniji, dosegla je sumu od oko 1.700.000 tadašnjih dinara u zlatu.

Državni savet je upravljao radom Zadužbine "Velimirijanum", a za prvog predsednika saveta imenovan je Nikola Pašić. Po završetku Prvog svetskog rata sredstvima zadužbine u Srbiju su preneti posmrtni ostaci Velimira Teodorovića. Sahranjen je na Novom groblju u Aleji velikana. Na grobnici stoji samo "Narodni dobrotvor". 

Fond je pomagao i finansirao i veliki broj dobrotvornih ustanova, dečja obdaništa, razne esnafske komore, fondove za siromašne student, pevačka društva, Kolo srpskih sestara, Srpsku akademiju nauka i Beogradski univerzitet. Otkupljivane su knjige i časopisi, i na taj način pomagani pisci i izdavači. Knjige su slane bibliotekama širom Srbije.

Tako je samo 1940. godine, pored svih ostalih kome je pomoć upućena, 36 humanitarnih društava dobilo više od 37.000 dinara, dok je pred sam rat imovina zadužbine iznosila 3 miliona ondašnjih dinara.

Kao i druge zadužbine, i ova je prešla u društvene ruke posle Drugog svetskog rata. Ipak, zanimljivo je da je još neko vreme funkcionisala i u novom sistemu.

U svojoj knjizi "Darivali su otečestvu", Mira Sofronijević beleži da je 1957. godine Osmogodišnjoj školi u Gornjem Milanovcu isplaćeno 10.000 dinara iz prihoda Zadužbine "Velimirijanum", kao i da je 1971. godine pesniku seljaku iz sela Crljenca kod Požarevca, Srboljubu Mitiću, isplaćen iznos od 3.000 dinara, od čega 500 dinara iz Zadužbine Velimira Mihaila Teodorovića.

"Velimirijanum" danas zvanično ne postoji, a jedini trag na beogradskim ulicama je zgrada društva u ulici Svetog Save 11, na kojoj je, nažalost, natpis sa imenom zdužbine uklonjen u nekim prethodnim vremenima.