Otkrio je Beograd, Tita, Teslu i jednu Simonidu, a uz njih je u međuvremenu pronašao Srbiju i Jugoslaviju. I sve to za manje od dve decenije. Stacioniran povrh jedne uzvišice na Zvezdari, čitav život proveo je pogleda uperenog u visine. Da se bavio kakvom zemaljskijom rabotom, pitanje je da li bi već znana imena zauzela i svoje parče svemira.

Na istoj uzvišici proveo je čitav radni vek. Kada je 1932. godine ovde nastala „Zvezdarnica na vrhu Beograda“, našao se među prvim mladim naučnicima pod loptastim svodom. Isprva samo radeći, godinama kasnije je kraj svemirske kancelarije preselio i svoj dom. Tu je, makar u ono vreme, bilo najmanje uličnih svetiljki, što beše idealno za posmatranje neba nad gradom. Pod loptastim svodom spazo je i onaj drugi, „svemirski“ Beograd, upisujući ga kao jedno od svoja 33 otkrića.

Ljubav na prvi pogled ka Suncu

Mada je prestonica i ranije imala proslavljene neboposmatrače, Milorad B. Protić (Beograd, 1911 - 2001) zaslužio je mesto jednog od najproslavljenijih. Putevima nauke je pošao i pre nego što je ušao u odaje prestoničke Opservatorije. Završivši mašinski smer srednje Tehničke škole, kao crtača ga je uposlila Industrija avio motora u Rakovici.

Ipak, želja mu je bila da nastavi putem astronomije. Otuda je 1932. godine započeo staž u posmatranju zvezda. U Opservatoriji na Zvezdari isprva je radio kao volonter, da bi u njenim odajama naposletku proveo ostatak života.

Da je nad beogradskim nebom zasvetlelo nešto do tad još neviđeno, Milorad Protić je opazio već februara iste godine. Novootkriveni asteroid označen je brojkom 1724, a naknadno će poneti ime „Vladimir“ – po unuku tada još astronoma-volontera. U to vreme je na čelu Opservatorije bio i pionir srpske astronomije, Vojislav Mišković. Nakon što su 1935. godine u Zvezdarnici zaživela astronomska posmatranja, direktor je Protiću poverio praćenje aktivnosti Sunčevih pega.

Rezultati ovih posmatranja stizali su potom do ciriškog Centralnog biroa za solarnu aktivnost. Međutim, Milorad Protić nastavio je da opaža i sve što se dešavalo oko Sunca. Godinama kasnije istakao se kao jedan od najznačajnijh srpskih naučnika, posvetivši svoj radni vek otkrivanju malih planeta-asteroida.

Kako je otkrivena „nebeska“ Srbija?

Već od 1935. godine, Protić se u beogradskoj Opservatoriji našao kao upravnik računarskog centra. Godinu dana kasnije pokreće i Službu posmatranja malih planeta i Sunca. Ako bi se na nebu zapazio nepoznat objekat, procedura je najpre nalagala da se on snimi na kontrolnoj ploči. O tome se potom obaveštavao međunarodni astronomski centar koji se tih ’30-tih godina nalazio u Hajdelbergu.

Jedan od takvih nepoznatih objekata Protić je uočio 15. oktobra 1936. Iz Hajdelberga je stigla potvrda da je reč o još jednoj maloj planeti. Kao pronalazač tek otkrivenog nebeskog tela, Protićevo pravo beše i da mu nadene ime. Ovo je, međutim, prepustio direktoru Miškoviću, koji je ga je dve godine kasnije nazvao – „1564 Srbija“.

Ispostaviće se i da mu ime nije dato slučajno. Tridesetak godina ranije, jedan od asteroida otkrivenih u Hajdelbergu poneo je ime „Kroacija“. O neobičnoj podudarnosti izveštavao je tada i prestonički list „Politika“: „Beogradski astronomi su rešili: pošto postoji već Kroacija, da sada našem novom planetoidu dadu ime Srbija. Kad su potom na Zvezdari seli i počeli da izračunavaju njihove dve putanje, naišli su na čudnovato otkriće: i Kroacija i Srbija kreću se u vasioni približno, u istoj ravni, jednake su im skoro i srednje daljine od Sunca i brzine kojima se kreću...“.