"Ja šijem da biste vi pisali, jedna vaša rečenica više vredi od 100 mojih lutaka".

Rečenicu u koju je stalo 50 godina ljubavi, uputila je svom životnom saputniku jedna manje poznata beogradska dama. I ono malo znanih detalja o njoj zabeleženo je na osnovu kazivanja njenog supruga. Dok je priča o Vidi Ružić ostala delimično u senci, lik i dela Miloša Crnjanskog – njene jedine i najveće ljubavi – danas su nezaobilazni pri pomenu velikih imena srpske književnosti.

Prva iskra ljubavi između pesnika i kćeri ministra

Ako su svi veliki umetnici po pravilu imali svoje muze, za Miloša Crnjanskog je to morala biti Vida Ružić. Za one koji su ih poznavali, nije bilo dileme da je to bila prava, večna ljubav.

Crnjanski je, doduše, odavao specifičnu narav: moglo se čuti da je nalikovao nadmenom zanesenjaku, retko se odvajajući od knjiga koje je često nosio sa sobom. Poeta sa afinitetom prema ekstravagantnim odelima, ipak, bio je izuzetno obrazovan mladić. Govorio je engelski, latinski, grčki, francuski, španski, ruski i portugalski jezik.

Ništa manje raznovrsna nisu bila ni ostala njegova interesovanja – od pisanja i fudbala do mačevanja i avijacije. No, primećivalo se da je ljude oko sebe umeo da drži na distanci. Zbog preke naravi, neretko bi dolazio u sukobe sa prijateljima, a pratio ga je i glas da teško odoleva društvu lepih dama.

 Foto: Digitalna NBS / Kolekcija Miloša Crnjanskog - Miloš i Vida u mladosti 

Otud se tokom studentskih dana zagledao u kćer nekadašnjeg dvorskog savetnika, predratnog ministra prosvete Dobre Ružića. Od svih beogradskih devojaka, Vida je bila među najlepšim. Bila je, poput Crnjanskog, i veoma obrazovana, mada po proceni onih koji su je poznavali, različitija po blažoj naravi.

Pisca je upoznala na času istorije na beogradskom Filozofskom fakultetu. Čuvajući mesto za prijateljicu, položila je svoj šešir na susednu stolicu. Crnjanski se, međutim, namerio sesti baš pored nje, ne hajući mnogo za Vidin zbunjeni pogled. Njene pokušaje da se objasni prekinula je nonšalantna replika mladog gospodina: "Zauzeto? Pa za mene naravno!".

Od porodičnih raskola do neočekivanih raspleta

Nakon "šaljivog" prvog susreta, naklonost se između Miloša i Vide nije mogla sakriti. Međutim, nisu svi gledali sa odobrenjem na prijateljstvo dvoje mladih. Porodica Ružić, naime, već je dogovarala da mlada Beograđanka pođe za jednog oficira. O tome se saglasio njen stric Žarko Ružić, izričito se protiveći susretima s Crnjanskim.

Mada su joj redovno stizale i pozivnice za dvorske balove, Vida je nastavila da se sastaje sa mladim pesnikom. No, i devojčin stric je uporno iznalazo načine da ih razdvoji. Tokom jednog večernjeg susreta na Slaviji, sačekao ih je ponevši sa sobom drvenu palicu. Kada su pale i žestoke pretnje, Crnjanski je nekako uspeo da izbegne veći sukob. Gđica Ružić je okončala svađu tako što je otela palicu od strica.

Uvidevši da se bes njene porodice neće tek tako stišati, Vida naprasno odlučuje da iz Beograda otputuje u Pariz. Rastajući se pred njen polazak, Crnjanski daje reč da će redovno pisati svojoj voljenoj.

Foto: Digitalna Narodna Biblioteka Srbije / Kolekcija Miloša Crnjanskog - Vida Ružić Crnjanski, Rim 1939. 

Međutim, dato obećanje nije ni stigao da ispuni. Mada mu nepromišljeni potezi nisu bili strani, ovim je uspeo iznenaditi i svoju "odbeglu" ljubav. Emocije koje je prema njoj gajio odnele su naposletku pobedu i nad njegovim domom u Pančevu. Dan nakon Vidinog odlaska stavio je kuću na doboš, te se istog dana ukrcao na voz i doputovao kod nje u Pariz.

Iznenadni preokreti u ovoj ljubavnoj priči doneli su joj i neočekivani nastavak. Miloš i Vida venčali su se 1921. godine, i od tada gđa Crnjanski svom izabraniku ostaje verna saputnica. 50 godina kasnije i pred kraj svog života, Vida će u testamentu priznati kako je "delila sa njim radost njegove slave i gorčinu njegovog stradanja". Međutim, pravi životni izazovi nastupiće sa izbijanjem Drugog svetskog rata.

 

U drugom delu priče pratimo Vidu i Miloša u vremenima najvećih izazova, koje su zajedno uz mnogo ljubavi ipak savladali...