Dok su im pera beležila stihove koji će ući u školske čitanke, zgode prestoničkih bardova pamtili su zidovi beogradskih kafana. No, neki su u njima ostavili i više od interesantnih anegdota: svoje muke i nedaće, a poneki – kao u slučaju Vojislava Ilića – i sopstveno zdravlje.

Za njegovog kratkog veka (živeo je svega 32 godine), beogradske mehane postale su mu druga kuća. Ona prva, porodična, nalazila se u današnjoj ulici Dalmatinskoj. A otac njegov, domaćin Jova Ilić, gostio je takva imena koja su Beograd činila srcem boemske elite: od Laze Kostića i Milovana Glišića, do Đure Jakšića,  Laze Lazarevića, Janka Veselinovića, čika Jove Zmaja, Matije Bana...

U tom elitnom društvu stasavao je i Vojislav Ilić (Beograd, 1862 - 1894), a ono će mu, naročito u mlađim danima, odmeniti i školske drugove. Jovanov sin, naime, beše krhko i bolešljivo dete, večito sklon nekakvim osipima zbog koji je mesecima ležao u postelji. Od slabašnog zdravlja patio je sve do 15. godine. Svoju školu i učitelja na Paliluli jedva da je video, pa tako ni za Vojislava, a ni njegovu braću Dragutina, Milutina i Žarka, nije poznato da su završili gimnaziju.

Za to se pobrinuo njihov otac, uzevši da ih školuje kod kuće. Od svih Jovanovih sinova, Vojislav beše i najtalentovaniji. Mada nije polagao ispite u školi, redovno se nalazio kao učesnik u tadašnjim književnim krugovima – što i nije bilo neočekivano, budući da je kuća njegovog oca kuća okupljala najveće književnike tog vremena.

Društvo beogradskih pesnika u jednom susedstvu

U tadašnjem Beogradu, Ilićev dom bio je tek jedan od mnogih u kom su živeli talentovani književnici. Odmah u susedstvu beše mu porodica Đure Jakšića. Slavni pesnik do tad je već iza sebe ostavio suprugu Hristinu i potomke Miloša, Beluša, Tijanu i Milevu. Nakon Jakšićeve smrti, skućili su se nedaleko od Ilićevog doma.

Vojislav, sada već mladić od 23 godine, zagledao se u jednu od Jakšićevih kćeri. Šesnaestogodišnju Tijanu upoznao je preko svoje sestre, a dve dame su se u to vreme družile i međusobno posećivale. Tijana je Vojislavu uzvratila i pogled i ljubav, ali njihovi roditelji, kako se pokazalo, to nisu mogli prihvatiti.

Uzeli su se stoga bez njihovog znanja, jer na putu beše i Vojislavova kći. Suočeni s roditeljskim prekorom, isprva su stanovali s preke strane crkve Svetog Marka, u domu jedne beogradske učiteljice.

Pesnikov otac docnije se ipak predomislio. Iako je Vojislav kao književni stvaralac zaređao uspehe, nije nalazio nikakvog uposlenja. Njemu i Tijani valjalo je podizati sada već dvoje dece, a da bi pomogla sestri oko domaćinstva, u Jovanovu kuću je uskoro došla i mlađa Jakšićeva kći Mileva.

Ni od toga, međutim, nije bilo mnogo vajde. S kraja 1885. godine, na vrata siromašnog pesnika zakucala je i tuberkuloza.

Ljubav koja nije marila za porodične i rodbinske veze

Za samo dva meseca, Vojislav Ilić je ostao bez cele porodice – supruge i tek rođene dece Zorke i Milutina. Uz Vojislava je tada ostala samo Mileva Jakšić, a kasnije će se posumnjati da je među njima bilo i više od uobičajene rodbinske naklonosti.

Štaviše, ni starija kći Đure Jakšića nije bila prva dama prema kojoj je pesnik gajio strasna osećanja. Svojoj kćeri je dao ime obožavane pozorišne dive Zorke Todosić, od koje su Vojislavu ostali slomljeno srce i čežnjivi stihovi.

Ipak, porodična tragedija teško je padala i mladoj Milevi Jakšić. Imala je tada tek 18 godina, a kap koja je prelila čašu beše prekor zbog njene i Vojislavove ljubavne veze. Negodovanje nisu krile ni porodice „braće po peru“. No, u Milevi je pesnik našao i svoju poslednju veliku ljubav, što će oboma na koncu postati preveliko breme.

Mileva Jakšić – drugačija od ostalih devojaka i najveća pesnikova muza

Milevica, kako joj je otac Đura tepao – delila je sudbinu sličnu Ilićevoj. Ponešto drugačija od svoje braće i sestara, bila je očeva miljenica i po mnogo čemu slična Đuri Jakšiću: po talentu, obrazovanju i za ono vreme slobodnim shvatanjima. Izvrsno je crtala i veoma volela poeziju, a u srpskoj prestonici je radila kao učiteljica.

Uspomenu na nju sačuvao je i Branislav Nušić, inače blizak Vojislavu i njegovoj porodici. Po njegovom sećanju Mileva beše „devojče žarkih očiju, tople krvi, bujno i lakomisleno“. Međutim, oca je izbugila već sa 10 godina, a docnije su se zaređale i smrti braće i sestara. Mileva je supruga svoje preminule sestre iskreno volela – kao i on nju, ali za okolinu je takva ljubav ipak bila neprihvatljiva.

Dok je čaršija sve posmatrala sa neskrivenim prekorom, Mileva će Vojislavu postati najveće pesničko nadahnuće. U to vreme pisao je mnogo, iako njihova veza nije mogla dugo da potraje.

(Ne)skrivena naklonost ka zagonetnoj gospođici N

Pritisnuta porodičnom tragedijom, Mileva Jakšić se seli u Srpsku Crnju, rodno mesto svog oca. Vojislav, pak, nije nimalo krio svoju ljubav prema njoj. Uputio je u to vreme dve poslanice Gospođici N, a poneke ispisane stihove objavio je u listu „Stražilovo“.

Tako je mogao biti siguran da će njegova poruka dospeti do Mileve, a da niko osim nje ne nasluti kome je pismo upućeno. Ipak, govorkanja su među svetom već uveliko kuljala. Mileva se stoga i molbama obraćala prosvetnom Ministarstvu kako bi joj službu dali u kojoj god školi diljem Srbije, samo da to bude što dalje od Beograda.

Međutim, odgovor od Ministarstva nikako nije stizao. Pritom su i osude na račun nje i Vojislava postale sve oštrije i glasnije, a ovakva netrpeljivost kulminirala je kad je jedan od Milevine braće – inače zanatlija – pristigao pred Vojislavov dom kako bi čast porodice odbranio – čekićem. Nesrećnom paru ostalo je da potraže svoj mir van granice Srbije, u tadašnjoj Austrougarskoj. U isto vreme, i Vojislavov prijatelj Branislav Nušić sećao se da je pesnika uskoro zasitilo toliko skrivanje. Nemajući više kud, Mileva i Vojislav se vraćaju u Beograd.

Slutnje, oproštaji i danak oštrim prekorima

Tek je tad i Jakšićeva najdarovitija kći napokon dobila uposlenje u jednoj školi u Varvarinu. No, već u to vreme je, činilo se, i Vojislav naslućivao kraj njihove ljubavi ispisavši stihove pesama „Sumnja“ i „Zbogom“. S druge strane, i Ilićeva porodica je želela da stavi tačku na njihovu vezu. Oni koje je i sama Mileva smatrala „drugim roditeljima“ odlučili su da je udaju mimo njene volje. Tako je pošla za jednog dosta starijeg učitelja, a pritom i bolesnog. Mileva sa suprugom odlazi u Prokuplje, ali se odmah nakon udadbe teško razboljeva.

Uprkos tome, činila je sve da se pošto-poto odvoji od muža. Ponovo je u učiteljskoj službi zatražila premeštaj – međutim, pre nego što su je u toj nameri ponovo osujetili čelnici Ministarstva prosvete, i njena bolest je naglo uznapredovala.

Nastavak sledećeg utorka...