„Da li su to spletke ili slučaj, ali u Beogradu je prikazan sasvim mali deo filmova u kojima sam igrao“ – ovako se Voja Đorđević opisivao svoj put do slave, samo nekoliko godina nakon što mu je taj put presekao zvučni film. Nije mu ostalo izbora osim da uspeh potraži u drugoj karijeri. U međuvremenu, Đorđević se 1931. godine sreo sa jednim beogradskim novinarom, što je bila retka prilika u kojoj se obreo u rodnom gradu.

Dok je sedeo u salonu Vojine porodične kuće, novinar je imao prilike da zaviri i u hrpu isečaka iz američke štampe. A tamo – sve sami hvalospevi na račun filmske zvezde iz Beograda. Voya George, kako su ga (pre)krstili u Holivudu, imao je praktično sve što je jednom glumcu trebalo za uspeh. A nije trebalo mnogo, bar ne ako ste se u Holivud zaputili pre stotinak godina.

„Ako neko ima lepo lice, dobre mišiće ili vitku figuru, sve ostalo je briga reditelja. I taj neko postaje glumac“. Zvučalo je tako jednostavno (sudeći makar po Vojinim rečima), pa nije bilo iznenađujuće što je i ovdašnja, jugoslovenska mladež naprasno počela da mašta o kamerama i slavi. Ali, da li je baš sve bilo onako kako se šuškalo po balkanskim kafanama?

Voya George je u svom intervjuu raskrinkao i taj mit: „Sve one vesti o velikim platama filmskih glumaca u Holivudu su istinite. Dođe tako neka krojačica, bivši oficir ili neuspešni bokser i preko noći postane bogataš!“.

I zaista, tako je moglo biti sve dok su glumci na filmu – ćutali. Voja Đorđević, ali i dobar deo američkih glumaca, nisu davali mnogo šanse „govorećem“ filmu, smatrajući da ga ljudi neće prihvatiti. Ipak, ostatak priče je, kao što znamo, istorija – i to istorija koja je Đorđevića i njemu slične, zvezde sa Istoka, ostavila na marginama Holivuda.  

Pod sjajem reflektora njujorškog teatra

Đorđević se u Beogradu nije dugo zadržao. Iako su njegovi filmovi do ovdašnje publike stizali „na kašičicu“, Voja je za Beograđane postao svojevrsni uzor. No, ni tada, s početka ’30-ih godina prošlog veka, nije sasvim odustajao od namere da se bavi glumom.

Želja mu je bila da ode na američku Istočnu obalu, ne bi li okušao sreću u njujorškim teatrima. Uradio je pre toga i domaći zadatak: znajući da su se u tamošnjim pozorištima igrala dela mađarskih i čeških pisaca, Voja se kod novinara raspitivao imaju li takvu šansu i neka od srpskih dramskih dela.

Pre nego što se otisnuo do Njujorka, Đorđević je izvesno vreme živeo u Parizu. O njegovim kasnijim ulogama, međutim, nije ostalo ni traga. Pošto to nisu bile uloge na filmu, nisu se ni beležile u filmskim enciklopedijama, pa je stoga nepoznato i koliko je Đorđević imao uspeha kao pozorišni glumac.

Ono što je takođe delovalo kao imitacija filma u stvarnom životu, bila je i činjenica da je Voya George preminuo prilično mlad. Na jednom njujorškom groblju je ostala nadgrobna kamena ploča sa njegovim imenom, godinom rođenja i datumom smrti: 8. maj 1951. godine. Imao je tek 56 godina i, nekada davno, dokaz da je stajao rame uz rame sa zvezdama starog Holivuda. Osim uloge u „Legiji pobeđenih“, te proročanskom eksperimentu o statisti broj 9413, Voya George je iza sebe ostavio i retko svedočanstvo o pravoj strani Holivuda u ’20-im godinama prošlog veka.


Prvi deo priče: 

Voya George (1): Beograđanin u nemilosti zvučnog filma