Dok je na hartiji krojio ljubav koju će pronaći jednoga dana pronaći, Ivo Andrić kao da je predviđao izmaštani susret. Upoznavši Milicu Babić, prepoznao je u njoj svoju „Jelenu“. Pred njim je stajala žena blagih očiju i osmeha, plave kose i dopadljivog duha. Ali, žena koju je Andrić sakrio iza drugog imena i sama je imala mesto u istoriji.

Milica Babić, pionirka pozorišnog kostima

Rodom iz Bosanskog Šamca i rođena 1909. godine, Milica je od malena privlačila pažnju talentom. Devojčicu koja je volela da crta, otac Stevan – a inače bogati trgovac – uputio je nakon gimnazije na školovanje u Beč.

Milica je provela 5 godina u Školi primenjene umetnosti Austrijskog muzeja za umetnost i industriju. Kao svoj poziv je odabrala kreiranje modnih i pozorišnih kostima, a 1931. godine se vraća u Beograd i postaje kostimograf u Narodnom pozorištu.

Kao što njenom ocu nije promakao Miličin talenat, tako su plavokosu umetnicu zapazile i kolege sa i iza scene. Otvorile su joj se saradnje sa pozorišnim slikarima, a predanost ju je dovela na mesto prvog predavača na predmetu Istorija kostima i perike.

Već iduće godine Milica postaje supruga diplomate i novinara Nenada Jovanovića. U međuvremenu se upisala u istoriju i kao prva školovana kostimografkinja u Srbiji. Bila je retkost naići na pozorišni plakat na kome nije stajalo njeno ime, jer su Miličine kostime nosili i glumci pozorišta u Novom Sadu, Nišu, Šapcu, Sarajevu, Zagrebu, Ljubljani, Banjaluci, Skopju i Dubrovniku.

U beogradskom pozorištu je, pak, provela tri decenije. Kostime je krojila sa beskrajno mnogo pažnje, a glumci su ih oblačili za najzvučnije pozorišne komade. A osim predanosti i veštine, lepa Milica, kako su imali običaj da je zovu, imala je još jednog keca u rukavu.

Naime, Drugi svetski rat je u Beogradu i od pozorišne umetnosti ostavio bledu senku. U sveopštoj nemaštini više nije bilo materijala za kostime, ali je Milica, prkoseći okolnostima, imala razloga da se uzda u svoju dovitljivost.

Lepa i Mandarin: sastanci između redova

Kao što je Andrić od mašte krojio svoju ljubav, isto je činila Milica sa rekvizitima za teatar. U prvoj posleratnoj operi „Evgenije Onjegin“ glumci su se pojavili u kostimima sašivenim od džakova. Za kostime u operi „Knez Igor“ dosetljivoj umetnici je, pak, poslužila padobranska svila. Ipak, u (ratnom) međuvremenu, Milica je 1939. godine sa suprugom, atašeom Jovanovićem, otišla put Berlina.

Tamo je radila kao modni dopisnik Politike, ali ju je dočekao i susret koji je Ivo Andrić već predvideo svojim perom. Pisac se pred Milicom vladao dvojako – nalazeći načina da „pobegne“, bio je pritajen u iskazivanju svoje naklonosti. Izbegavao je neposredan susret i ljubav prema Milici izražavao tiho, ponovo se lateći pera i pišući joj pisma. Moglo je biti da ju je upoznao i pre nego što se sa suprugom preselila u Berlin, ali o tome je i kasnije ostalo da se nagađa.

Pisma su ipak jasno govorila je Andriću ljubav bila uzvraćena. Oboje su znali da im to nije dopušteno: sakrili su se u pismima, jedino tako dopustivši da njihova ljubav živi. Tako su se i oslovljavali, što se i iz Andrićevih pisama dalo čitati: on je svojoj Milici pisao „Draga Lepo“, završavajući prepiske sa „Grli te nežno tvoj Ivo Mandrarin“ – onako kako je i Milica uzvraćala svome Ivi. A on ju je i dalje čekao, ne želeći da odustane od „žene koje nema“.

Javni susreti i tajna naklonost

Drugi svetski rat, iako je narednih godina doneo buru, odškrinuo je nova vrata Miličinoj i Ivovoj ljubavi. To su bila vrata na prvom spratu jedne zgrade u Prizrenskoj ulici, gde je Andrić po povratku iz Berlina nastavio da piše o „Jeleni“.

U Beograd se vratila i Milica, ali je tih godina živela bez supruga. Jovanovićeva služba u Berlinu okončana je mobilizacijom i zarobljeništvom, kada je poslat u nemački logor Dahau. Milica i Ivo se više nisu krili jedno pred drugim. Krili su se pred ostalima, iako su radoznali čaršijski pogledi u njima već zapazili skladan par. Milica je bila pratilja na piščevim prijemima, dok je Andrić, mada je već bio član umetničkih saveta beograskih glumišta, još redovnije počeo da ih posećuje.

Za to vreme, Milica je u Narodnom pozorištu i dalje krojila kostime. U Prizrenskoj ulici je Ivu Mandarina posećivala svaki dan, nadahnjujući ga da ispiše priču o „Jeleni“. Ali, ljubav je još uvek bila dobro skrivana – kada je Beograd najzad oslobođen, iz nemačkog logora se vraća i diplomata Nenad Jovanović.

Ljubav bez granica i bez vremena

Sve do smrti atašea Jovanovića, Lepa i Mandarin su nastavili da se vole u tišini. I dalje su razmenjivali pisma, a kada je 1957. godine preminuo Andrićev prijatelj kog je poznavao više od dve decenije, ni Milici nije lako padao status udovice.

Andriću je još teže palo da i dalje skriva naklonost. Čekao ju je više od 20 godina, da bi septembra 1958., u prestoničkoj opštini Stari grad, Milica Babić postala njegova supruga. U 66. godini života, Andrić više nije morao da krije svoju „Jelenu“, iako je njenu ljubav osvojio davno, dok je bila Jovanovićeva supruga. A o „Jeleni“ kojoj je posvetio svoje redove, moglo se samo nagađati da li je izmaštana ili stvarna.

Tek kada je na Miličinu adresu stigla posveta za priču o „ženi koje nema“, više nije bilo dvojbe ni oko njenog pravog imena. Tri godine kasnije, Milicu i Iva iznenadila je još jedna vest – velikan jugoslovenske književnosti proglašen je za prvog i jedinog nobelovca. 10. decembra 1961. godine, Ivo Andrić je gospodski prošetao svečanom dvoranom Švedske kraljevske akademije. Nagradu mu je u Stokholmu uručio kralj Gustav VI, a pod rukom ga je držala njegova „Jelena“ – ovoga puta stvarna, sa crnom mašnom u kosi i u haljini kraljevskoplave boje.

Ponosno je stajala uz svog Mandarina još narednih 7 godina. Ivo je, pak, svojoj Lepoj pisao sa svakog putovanja, sve do poslednjeg dana njenog života. A on je došao i brže nego što je Andrić proveo godina čekajući. Milica je patila od artritisa, lekovi su joj slabili srce, a ono ju je izdalo u proleće 1968. godine.

Milica Babić Andrić preminula je u Herceg Novom gde je odmarala sa voljenim Mandarinom. Jedina supruga jedinog jugoslovenskog nobelovca – ali i prva školovana kostimografkinja ovdašnje istorije – sahranjena je u Aleji zaslužnih građana. Nakon smrti je ponovo postala „žena koje nema“, dok se Andrić narednih godina sve ređe hvatao pera. I njega je uskoro počelo da izdaje zdravlje. Povlačio se iz javnog života i 7 godina nakon Miličine smrti preminuo s proleća 1975. Njegova urna je, kako je jedino moglo biti, položena kraj „Jelene, žene koje nema“.