Za razliku od Anke i Anđe, Marija Rosandić je među školovanim fotografkinjama zaista bila pionirka. Bila je to supruga vajara Tome Rosandića, a i inače devojka sa pedigreom: poticala je iz ugledne i bogate porodice iz Rume i fotografiju učila u Minhenu.

Marijina klijentela su takođe bili ljudi sa pedigreom; od Miloša Crnjanskog, Ivana Meštrovića i Žanke Stokić, do najpoznatije od svih – porodice Karađorđević. Štaviše, njena imenjakinja, kraljica Marija, uz predstolonaslednika Petra joj je bila redovni klijent.

Prve fotografkinje s pedigreom

Kraljičini portreti su naposletku ukrasili i seriju razglednica. Ali, Marija je do tada već imala pozamašan staž: svoj prvi fotografski atelje u Zagrebu je otvorila sa 19 godina, a u Beogradu je, osim još nekoliko ateljea, osnovala prvi foto-klub.

Taj foto-klub je imao i prvu i jedinu žensku članicu upravnog odbora – Mariju Rosandić. A na Marijininim fotografijama se našao i umetnički rad njenog supruga. Ovekovečila je njegove izložbe i putovanja, fotografisala je Beograđane iz elitnih krugova između dva rata, te radila kao stručni saradnik „Fotografskog pregleda“, prvog fotografskog časopisa u Srbiji.

Pošto je već bila profesionalac, Marija se našla i kao predavač na kursevima za foto-amatere. Pred njenim objektivom su volele da se nađu mlade u venčanicama, tim pre što su njihove slike, za razliku od usiljenih portreta, bile ležernije i spontanije. A kada je Marija već krenula putem otvaranja svojih ateljea, za njom su u međuratnom Beogradu to učinile još dve „poznate“ supruge.

Katica Grdijan je svoj atelje uredila na adresi Terazije 38, pod imenom „Foto-tempo“. Profesiju je delila sa suprugom Svetozarem Grdijanom, inače fotografskim urednikom časopisa „Vreme“ i fotoreporterom. U tim 30-im godinama prošlog veka, žene su već počele slobodnije da se hvataju takozvanih „muških“ profesija, ali nije bila loša opcija ni imati supruga fotografa. Naročito ako je to bio umetnički, pa još i dvorski kraljevski fotograf, Stevan Čortomić.

On i njegova supruga, Katarina Čortomić, bili su nakon Prvog svetskog rata nerazdvojni tim. Najpre su otvorili atelje u Solunu, a fotografisanje posle toga nastavili u Skopju. Tek su kasnije u Beogradu imali tri fotografske radnje, i to u Knez Mihailovoj i u ulicama kralja Milana i kralja Petra.

Na jednoj od njih radnji, pod imenom „Foto-Ilford“, stajali su Katarinini inicijali. Ipak, nije Katarina ostala u senci svog supruga i saradnika, budući da mu je dorasla i u zanatu i u upravljanju sopstvenim ateljeom.

I ona je za tako nešto imala dovoljno staža: zajedničkim snagama, Katarina i Stevan su osvajali svet umetničkih slika i fotogravura, radova u koloru poput pastela i akvarela, te izrade fotografija u dimenzijama do prirodne veličine. Katarinin suprug je čak dobijao ponude da fotografiše i „dame u dekolteima“. Ali, Katarinina fotografska radnja u ulici Vuka Karadžića nadživela je i najteže godine Drugog svetskog rata.

Iako je postojala do izmaka ’70-ih godina prošlog veka, njena vlasnica – kao i ostalih nekoliko dama koje su portretisale stari Beograd i ljude svog vremena – nekako je uspela da promakne široj umetničkoj javnosti. Iza objektiva su stale još pre više od 100 leta, ali zvanično, iza njih je ostala tek pokoja potpisana fotografija.


Prvi deo: