Iako je nakon Sarajevskog atentata prošao kroz pakao iza rešetaka, Gavrilo Princip je do kraja ostao veran svojim ubeđenjima. Nakon jednog neuspelog samoubistva, policija mu je oduzela oružje kojim je nameravao da ponovo sebi presudi. Zatim je pokušao da se otruje cijanidom, ali mu ni to nije uspelo.

U samici u tvrđavi Terezin, Princip je oboleo od tuberkuloze. Teški uslovi u kojima je boravio nisu mu nimalo išli u prilog: pretrpeo je oštećenje kostiju zbog kojih je desna ruka morala da mu bude amputirana. Ali, Princip nije odustajao od namere da skrati sebi muke. Pokušao je, januara 1916. godine, da se obesi peškirom, no – ponovo bez uspeha.

Uprkos svemu, ostao je dosledan u tome da se „ne oseća odgovornim za katastrofu“. To je potvrdio i austrijski vojni psihijatar, koji se sastajao sa Principom do polovine 1916. godine. Princip je izrazio žaljenje jedino zbog smrti vojvotkinje Sofije, jer je metak koji je pogodio nju bio namenjen Oskaru Poćoreku.

Ovo je, pak, išlo u prilog tome da je bosanskohercegovački guverner bio inicijalna meta atentata. No, Princip je i dalje tvrdio da je „ponosan na ono što je učinio“. Kajanje se nije čulo ni od strane ostalih zaverenika, sa jednim izuzetkom: Cvjetko Popović je bio jedini koji se javno pokajao.

I Popović je stao u red najmlađih od sedmorice. Kada je „vrbovan“ za atentat, bio je tek osamnaestogodišnji student iz Sarajeva. Kada je neposredno nakon atentata uhapšen, sačekala ga je optužba za izdaju – ali, umesto smrtne kazne je, zbog godina, osuđen na 20 godina iza rešetaka.

Ni Cvjetko Popović nije izdržao kaznu do kraja. Spaslo ga je to što je Austrougarska 1918. godine doživela slom, a kada je oslobođen, obreo se u Sarajevu kao kustos Etnografskog muzeja.

Godine 1964., obeležena je i 50. godišnjica Sarajevskog atentata. Iako je Popović bio jedan od retkih preživelih, odbio je da učestvuje u svečanosti. Štaviše, priznao je i da u atentatu nikada ne bi učestvovao, samo da je znao da će nakon toga usledeti pakleni dani rata.

Cvjetko Popović je takođe jedan od retkih zaverenika koji je doživeo dubogu starost – umro je 1980. godine u Sarajevu, u 84. godini. Nakon njegove smrti, u životu je još ostao samo Vaso Čubrilović.

Čubrilović je, pored Popovića, bio mladić koga je te 1914. regrutovao prijatelj Gavrila Principa, Danilo Ilić. Za jednog sedamnaestogodišnjaka ponesenog revolucionarnim idejama, atentat na Franca Ferdinanda je, po svoj prilici, zvučao kao „velika stvar“. Pošto je bio praktično tinejdžer, Čubrilović je takođe izbegao smrtnu kaznu. Bio je jedan od sedmorice koji se spasao i ozloglašene tvrđave Terezin, jer mu je dodeljeno da kaznu odsluži u Sarajevu.

Tu je Čubrilović trebalo da odleži ukupno 16 godina. Ipak, oslobođen je, kao i Cvjetko Popović, nakon sloma Austrougarske monarhije. Osim što je preživeo Veliki rat, Čubrilović je nakon toga pošao „putem kojim se ređe ide“ – makar za jednog revolucionara umešanog u događaj koji je preoblikovao 20. vek. Vratio se u školsku klupu i završio gimnaziju, a potom na Filozofskom fakultetu upisao studije istorije.

Vratio se i nakon toga među klupe, ovoga puta kao profesor. Ali, u istoriji će (posredno) učestvovati i za vreme Drugog svetskog rata, kada je uhapšen i zatvoren u logor na Banjici. Oslobođen je krajem 1943. godine i potom ponovo odabrao klupe – ovoga puta ministarske. Čubrilović se tokom političke karijere najpre našao kao ministar poljoprivrede, zatim kao ministar šumarstva, da bi najzad postao i redovan član SANU.

A što se istorije tiče – počev od početka, pa sve do kraja 20. veka – Vaso Čubrilović je postao njen svojevrsni svedok-saradnik. Naposletku mu je ipak izmakla „šansa“ da baš on promeni tok istorije. Do izmaka prošlog veka je bio i poslednji živi učesnik Sarajevskog atentata, a preminuo je 1990. u Beogradu, u 93. godini.


Prvi deo priče: 

Zbog čega baš Princip, a ne Mehmedbašić, Čabranović ili Grabež – mladići koje je zaobišla „slava“ nakon Sarajevskog atentata (1)