Po izbijanju rata jula 1914. godine, beogradski maturant Sofronije Jovanović prijavio se među dobrovoljce. Već idućeg oktobra, našao se u sastavu trupa Odbrane Beograda. Ne samo da je sa svojim saborcima branio prestonicu od Austrougara i Nemaca, već mu je lično pripala čast da zadene srpsku zastavu na austrougarsku karaulu tokom privremenog oslobođenja Zemuna.

Na stotine ovakvih priča obeležilo je u Srbiji četiri godine Velikog rata. Ali priča Sofronija Jovanovića razlikovala se po jednom malom-velikom detalju. Jer, Sofronije je bio žena, a pravo ime bilo mu je Sofija.

Priča kao što su Sofijine, pak, nije bilo mnogo. Tačnije, nisu se tako često čule, jer pravila rata u to vreme bila su stroga i jasna.

A rat je bio "muška stvar". Kako bi uopšte jedna žena mogla pomisliti da uzme pušku u ruke? Zar nije njen zadatak bio da brine o kući, o deci, o svom čoveku koji će, ako dužnost to od njega zatraži, danas-sutra uzeti tu pušku i odbraniti svoju zemlju?

Tako je i patrijarhat učinio svoje: podelio je uloge na muške i ženske. U okolnostima rata, to je značilo da svedočenja o hrabrosti i požrtvovanju ponajpre pamtimo iz ugla generala, vojskovođa i vojnika, muškaraca kojima je ona pripadajuća dužnost nalagala da se late pušaka i odmarširaju na front.

A njihove supruge, sestre i majke vodile su za to vreme drugačije bitke. Iz njih se, po pravilu, retko – makar u ono vreme – izlazilo sa pohvalama i blistavim ordenjem. Ipak, i one su na svoj način pripovedale o hrabrosti i požrtvovanju: jer, kad bi njihovi muževi, braća, sinovi i zetovi polazili u rat, na ženama je i dalje ostajala briga o kući. No, sada bi im se na pleća sručili i oni teški, fizički, "muški" poslovi, pogotovo ako su živele na selima. Možemo tek slutiti koliko je hrabrosti ova borba zahtevala u okupiranoj zemlji, usput praćena zebnjom da li će ove žene uopšte dočekati da se njihovi muškarci vrate iz rata.

Sofija Jovanović, pak, bila je među retkim damama koje su umesto suknje obukle vojničke pantalone, a umesto šerpe i varjače – dohvatile pušku.

Foto: Wikipedia / Sofija Jovanović 

Dobrotvorke, bolničarke i humanitarne radnice: žene koje su brinule o ranjenim vojnicima

Iako će žene još neko vreme mahom nastaviti da nose suknje, one poput Sofije Jovanović su dolaskom Prvog svetskog rata iskoristile priliku da se odvaže i obuku vojničke pantalone. Tako se, malo po malo, počeo menjati stereotip o ženama kao o krhkom i slabijem polu.

I mada ih se sve više odlučilo za učešće u ratovima, većina je i dalje uzimala onu "ženskiju" ulogu. Dobrovoljno su odlazile u rat kao bolničarke i humanitarne radnice, negovale ranjene vojnike i zbrinjavale ratnu siročad, dopremale pomoć i prikupljale novac. I mada nisu sa neprijateljem stajale oči u oči, iz dana u dan su svedočile nebrojenim žrtvama krvavih sukoba.

U isto vreme, to su bile žene koje će odškrinuti vrata emancipaciji i rodnoj ravnopravnosti. Svojim ličnim primerom pokazale su spremnost da na svojim "krhkim" plećima iznesu teško breme rata, u okolnostima koje su i onaj jači pol stavljale na ozbiljan test.

Pojedine od njih, poput Natalije Munk, takvu su misiju odabrale još kao vrlo mlade. Druge bi, pak, ostavljale svoje slikarske palete i oblačile bele bolničke haljine, kao što su učinile Beta Vukanović i Nadežda Petrović. Ali, Sofronije Jovanović je i od ovih žena bio drugačiji. Odlučan u svojoj nameri, želeo je isključivo da se lati puške – stoga nije prihvatao odmahivanje rukom onda kada se prvi put našao pred komisijom na regrutaciji. Bilo je nečuveno – a govorimo o godini 1912. i samom početku Prvog balkanskog rata – da jedna Sofija uzme pušku i pođe na front. No, i ona se dosetila: ošišala se na kratko i uzela muško ime, rešena da ne prihvati ne kao odgovor. I mada joj je bilo tek 17 godina, videvši njenu srčanost ni prekaljeni majori nisu imali kud: slegli su ramenima i pustili je u rat. Tako se i Sofija našla u prvim borbenim redovima. Rame uz rame sa muškarcima, bila im je jednaka i ravnopravna.

Foto: Wikipedia - Milunka Savić

Koliko pamtimo podvige neustrašivih ratnica?

Pored Sofije Jovanović, u samom Beogradu tek se nekolicina žena usudila da uđe u te vojničke pantalone. Među najhrabrijima od njih, bez sumnje, najbolje smo upamtili Milunku Savić. No, bilo ih je i van Beograda: Užičanka Lenka Rabasović pridružila se četničkom odredu 1916. godine, a oružjem je naučila da rukuje uz svoje muške saborce.

A Ljubica Čakarević, takođe rođena Užičanka i učiteljica po pozivu, u rodnom je gradu tokom Prvog svetskog rata isprva radila kao bolničarka. Bolničku uniformu potom je zamenila vojničkom i odlučila da se otisne na Solunski front. Po završetku rata, Ljubica je odlikovana zlatnom medaljom za hrabrost.

I Natalija Bjelajac iz Maribora svoju ratnu karijeru započinje kao bolničarka u Balkanskim ratovima. No, naročitu odvažnost pokazala je kao narednik srpske vojske. Učestvujući u borbama ranjena je 12 puta, isto toliko puta dobivši odlikovanje za hrabrost. A Jelena Šaulić, rodom iz crnogorskih Pljevalja, ostala je upamćena kao neobično vešta sa puškom. Čak, priča kazuje da ova crnokosa lepotica još veštija bila sa bombom. Osim lepote, ni hrabrosti joj nije manjkalo: postala je u svojim borbama "strah i trepet" za neprijatelja.

Kako su mahom bile u manjini, priče o požrtvovanosti ovih žena ni izbliza nisu odjeknule kao priče njihovih muških saboraca. Ipak, hrabrom odlukom da istupe u prve redove uspele su da pokrenu pravu malu revoluciju. Naročito je Prvi svetski rat (ponajpre u zapadnim zemljama) doneo ženama priliku da još hrabrije počnu istupati – i to ne samo na bojnim poljima, već i onim svakodnevnim, životnim. Jer, upravo tada su začete klice onoga što ćemo kasnije nazvati "rodnom ravnopravnošću".

Istini za volju, tokom ratova se ovo dešavalo manje-više sporadično. Stoga će istupanje žena na prve linije ratnog fronta (naročito za vreme Prvog svetskog rata) najpre biti označeno kao "privremena emancipacija". Proći će još dosta vremena dok emancipacija i rodna ravnopravnost u pravom smisli reči ne uzmu veći zamah.

Foto: Wikipedia - Vasilija Vukotić

O požrtvovanosti koja je zadivila svet

Ipak, ni hrabrost žena-ratnica nije ostala zaboravljena. Sofija Jovanović, učestvujući u ratovima od 1912. do 1918. godine, postala je narednokom srpske vojske i dobila 13 odlikovanja. Svedočeći, pak, nepokolebljivoj snazi ovih odvažnih ratnica, francuski novinar i književnik Anri Barbi bio je istinski zadivljen.

Barbi, koji se na službenoj dužnosti na Balkanu našao za vreme Velikog rata, i sam je sa srpskom vojskom prošao albansku golgotu. Svetsku javnost, pak, izveštavao je o ratovima za oslobođenje Srbije. Pišući o ratnim zbivanjima, ponajviše ga je impresionirala odlučnost žena da i u ovim teškim, sumornim okolnostima pokažu neverovatnu izdržljivost. Ostaće zabeležene reči kojima je sa iskrenom poniznošću odao poštovanje svim učesnicama rata:

"Ja sam ih gledao na ratištu s puškom i bombom u ruci i u bolnicama, u kojima su na materinske i sestrinske grudi privijale ranjene junake; i u povlačenju kroz neprohodne albanske gudure u kojima se masovno umiralo od gladi i zime... Gledao ih i divio im se! Ni straha, ni kolebanja, ni suza, ni uzdaha! Nije bilo žrtve koje one ne bi mogle da podnesu za svoju otadžbinu... One su svojom hrabrošću i svojom patnjom zadivile svet."