Foto: Wikipedia
Paklena noć na Banjici (2. deo): nemoguća misija spašavanja
Tek je izbio jedan čas iza ponoći, a taj 19. mart 1985. zavio je u plamen desetine beogradskih porodica. Niko ga isprva nije ni zapazio, što je bila i prva u nizu pogubnih okolnosti. Kada je dim počeo da se širi, svesrdno mu je u tome pripomogao jak vetar.
Soliteri u Crnotravskoj 11, kada su 1979. godine sagrađeni, bili su među najvišim u Beogradu. Zbog velike visine, buktanje požara se ispostavilo i kao priličan zalogaj za vatrogasnu ekipu.
Ipak, najvećom preprekom su se pokazali parkirani automobili. Iako im je do lica mesta trebalo svega 7 minuta, vatrogasci, njih pedesetak, teško su mogli da se domognu prilaznih staza između zgrada. Preostala im je alternativa da se probijaju zaobilaznim putem preko stepeništa. Za to vreme, u stanu broj 166 na 16. spratu u kome je naprasno buknuo požar, bila je zarobljena Nevenka Vidojević sa maloletnim kćerkama.
Dospeti do njih bilo je ravno probijanju kroz pakao. Polumračnim hodnicima već se razlegao dim, još više sejući strah među stanarima koji su se dali u stampedo ka izlazu. I beg se, međutim, pokazao kao teško izvodljiva misija. Iako banjičkom soliteru nije manjkalo protivpožarnog stepeništa, vrata ka njima su mahom bila zaključana.
Prestrašenima i u panici, stanarima je još manje polazilo za rukom da pronađu ključeve. Ne bi li pokušali da razvale armirana stakla i dokopaju se izlaza, razmahali su se čime god su stigli: sekirama, čekićima i satarama. Jedine koje su ostale zarobljene bile su Nevenka, Maja i Sanja iz stana 166.
Poslednji vapaj iza plamenog zida
Majku i njene kćeri je prva spazila susetkinja koja je živela odmah do njihovog stana. Iz sna ju je te noći trgao pucanj, pohitala je ka vratima, samo da bi na hodniku zatekla pakleni prizor. U tom trenutku se kroz hodnik razlegao i Nevenkin vrisak. Stajala je na vratima, iza vatrene zavese koja joj je preprečila izlaz u hodnik.
Na nesreću, niko od prisutnih stanara nije uspeo da im pomogne. Naknadno je utvrđeno da su Nevenka, Maja i Sanja stradale usled gušenja ugljen monoksidom. Vatrogasci su se, pak, još sat vremena borili sa vatrom. Ni hidranti, ni creva, ni priručni aparati protiv požara nisu im bili od pomoći.
Da stvar bude još gora, munjevitom širenju požara pripomogli su i zidovi obloženi drvenom lamperijom. Vatra se ubrzo popela na 17. sprat, a u najkraćem roku stopirani su svi liftovi u soliteru. Ipak, oko 500 stanara uspelo je da, što glavnim što sporednim stepeništem, napusti svoje stanove za svega tridesetak minuta.
Uzaludna licitacija krivaca
Tri izgubljena mlada života ostala su nakon te noći kao opomena svim Beograđanima. Život u betonskim grdosijama, iako je na pragu ’80-ih pratio savremenizaciju grada, povlačio je – u doslovnom smislu – i goruće pitanje bezbednosti. U slučaju solitera u Crnotravskoj 11a, ustanovljena su dva potencijalna krivca za fatalni požar – neispravne instalacije i eksplozija TV prijemnika.
Postojali su, takođe, minuciozni propisi (i to ne mali broj njih) koje je valjalo poštovati radi zaštite od požara – naročito za solitere koji su tih godina sezali više od 8 spratova, odnosno 22 metra u visinu. Ipak, najviše je, po svemu sudeći, nedostajalo packi po džepovima stanara, kojima su kazne mogle biti veća inspiracija za brigu o zajedničkom inventaru.
Naime, uprkos propisima, stanari beogradskih solitera očito nisu mnogo marili za održavanje instalacija. U slučaju Nevenke Vidović, upravo je takav propust načinio razliku između života i smrti.