Već smo znali (dobro, možda ne baš svi) da život u devetnaestovekovnoj Kneževini nije uvek bio tako romantičan kako bi se činilo sa starih fotografija. Pod „čizmom“ istoka (Osmanlijske vlasti) sa jedne, i ambicija zapada (Evrope) sa druge strane, beše i treća gde je Srbija imala sopstvenog glasa (Knjaza).

Nema sumnje da u ovoj diplomatskoj navigaciji nije uvek bilo lako držati kurs. Morao je to znati i Jova Zmaj, iako u državnim pitanjima nikada nije bio direktan učesnik. Pritom je i zvanično rođen na tlu tadašnje Austrougarske, a još je odabrao, nakon studija prava u Pešti, školovati se i postati dečiji lekar.

Tako je, zapravo, ostatak života posvetio najmlađima. Neke od najlepših njegovih pesama i danas su ostale kako na policama, tako i u ušima generacija koje su odrasle uz njih. To, ipak, nije menjalo činjenicu da u Zmajevo vreme, u doba srpskog književnog romantizma, nije bilo mnogo romantike i idile.

O prinčevima i neizmernoj narodskoj lojalnosti

U međuvremenu, Jovan Jovanović Zmaj otišao je još dalje od pitoresknih stihova sačuvanih u žutoj „Riznici“. Za one koji su naposletku pomalo prerasli žutu knjigu, otkrio se i jedan manje poznati čika-Jova Zmaj.

Najpre se bez mnogo ustručavanja (indirektno) odazvao na konkurs kneza Mihaila. Raspisavši satiričnu verziju „Jututunske narodne himne“, suočio je čitaoca ili sa kiselim osmehom – ako se i sam raspoznavao u pesnikovim rečima – ili sa tihim revoltom ako bi ga sablažnjivo prekorevao zbog prozivke Knjaza. U sličnom maniru izmaštao je jedno Jututunsko kraljevstvo, u kome kralja pokorno slušaju odani Jututunci.

I bez da je pročitao ovu stihovnu bajku, prosečnom čitaocu, šatro ne znajući o čemu se radi, bilo je jasno šta pesnik misli o vladaru. Jovanović se, pak, ni na tome nije zaustavio. U svom ne preterano suptilnom maniru, pero je kasnije uperio i na ostale neistomišljenike.

 

U Pesmi pri rođenju jednog princa, glavni protagonista je, zapravo, narod. Jer, princ je, razumljivo, tek beba, te još ima pred sobom godina dok mu na glavi ne zasija kruna.

Međutim, dok pesmom odzvanja usklik „Blago nama!“, malog princa je već zasenila neviđena radost plebsa. I ovde se sluti pesnikova satira: iako ne „proziva“ perom nekog budućeg Knjaza, precizno cilja na narodsku naklonost ka autoritetu.

Kako je „mali Brcko“ zagospodario bez mudrosti?

Uvijajući u satiru narodsku ljubav i lojalnost, Jovanović je predstavlja kao manu društva u kom je živeo. I prosečnom čitaocu tog vremena bilo je jasno šta je hteo reći. Istovremeno je i sebe otkrio u malo drugačijem svetlu – kada bi „propevao“ o narodu, to više nije bio samo dobrodušni čika-Jova čiji stihovi bi mališanima izmamili osmeh na lice.

Ipak, ponekad bi ironiju spretno „pakovao“ i kada bi pisao (o) deci. Majušni Brcko je možda imao običnu, crvenu krv umesto plave, ali je i on jednom prilikom poželeo da bude princ.

Avaj, Brcko nije mogao da vlada jer – nije imao čime. Stoga mu, umesto zemlje i imanja, „mati dade jedan šareni stalac: To je tvoja zemlja, tu si ti vladalac!“.

Ni to, pak, nije bilo dovoljno da bi zagospodario bez premca. Tako je Brcko do kraja pesme dobio i ostala gospodarska ustrojstva. Za narod veran imao je „čoporić ovaca“, dok će ministar – odnosno „zeljov ljuti, sve ovce u budžak da skuti“.

No, znala je Brckova mati i da nije jednostavno tek tako vladati sam. Otuda svom  sinčiću dade i vernog saveznika, crkvu:

„…evo ove mačke crne,

ona će ti narod vešto da obrne.“

I naposletku, „tanana papira umesto talira“ – jer, kako uopšte bez novaca gospodariti zemljom?

Učinilo bi se iz ove dečje perspektive da je i čika-Jova donekle posustao u svojoj oštroj kritici. Ispostaviće se da ju je umesto toga ipak mudro zaoštravao. I ovoga puta je to ostavio za nekoliko poslednjih stihova – preslikavajući „boljke“ svog vremena, upitao se šta bi bilo da je Brcko pravi vladar u pravoj zemlji. Ako ništa drugo, makar bi se i čitaocu vratio onaj kiseli osmeh:

„Naš majušni Brcko htede jednom vladat’,

nije im’o mudrosti, pa kako će vladat’!

Mislila se majka, pa mu reče nakon:

Što ti j’ volja bubni, pa će biti zakon!

On verova nakon da mu j’ volja zakon!“

Dosledno na strani „nejakih“ i „malih“

Čak i za doslednog kritičara kakvim se pokazao čika-Jova, jedna stvar mu beše jasna. Kao što malom Brcku nije bilo lako gospodariti celom zemljom, sigurno nije bilo lako ni pravom Knjazu.

Takav zaključak nametnuo bi se i jednostavnim „guglanjem“ tadašnjih društvenih okolnosti. Dok su jedni mogli videti Knjaza kao izbavitelja od Osmanske vlasti, sa drugih strana pljuštala su neslaganja i osude. U svemu tome, nije bilo idilično ni narodu ni Knjazu, a i Kneževina je – kao uostalom i vekovima pre toga – bila plodno tle za turbulentna istorijska zbivanja.

Uprkos tome, Jovanović je istrajao u prekorevanju svojih „meta“. Kao posmatrač sa britkim perom, verovao je da diplomatske zavrzlame služe samo jednom cilju: ličnom interesu vladalaca nauštrb dobrobiti naroda.

 

Nakon toga ni pesnikovo iznova ponavljano pitanje „Šta mislite, zašto su narodi na svetu?“ više nije zazvučalo retoričko.

I dok je nemilice „nišanio“ one koji su imali apsolutnu moć, čika-Jova je hartijom i perom bez izuzetka stao na stranu svih koji takvu moć nisu mogli imati. Tu stranu nikada nije menjao, pritom dočaravajući i nešto drugačiju sliku o okolnostima svoga vremena. Na taj način je pronicljivo secirao zamršenu ljudsku prirodu, birajući da je prikaže kroz prizmu satire i šale.

Na kraju, tako je pokazao i svoje drugo, kritičkije lice. Kao svojevrsni glasnogovornik običnog življa, pobunio bi se protiv onoga što je smatrao nepravdom. Sa druge strane, isti taj glas davao je i svojim najbrojnijim čitaocima – mališanima kojima je u amanet ostala „Riznica pesama za decu“. Tako se i naša mala Juca našla kao „kritičar“ svoje matere:

„Mati, mati, mati,

Znaš kol’ko je sati?

Zdlavo mnogo kuca,

Tleba da se luca“

Naposletku, ko bi pomislio da čika-Jova svojim stihovima tako vešto može i da „puca“ i da muca?