Iako je od pobede nad fašizmom dotad već prošlo skoro četiri decenije, grupa Beograđana, tiskajući se tog letnjeg dana na Trgu Marksa i Engelsa, ponovo je skandirala antiratne parole. Nisu ovoga puta branili svoj, već narod čije ih je stradanje podsećalo na brutalne odjeke fašizma.

Par hiljada kilometara jugoistočno od prestonice, besneo je rat između Izraelaca i Palestinaca. Trvenja je među njima bilo još od Arapsko-izraelskog rata, otkako su Palestinci nakon 1948. godine prebegli u Liban i organizovali oslobodilački pokret. Međutim, podgrevanje optužbi o udarima na izraelsku teritoriju vodilo je ka još jednom u nizu sukoba koji su još decenijama potresali Bliski istok.

Jugoslavija na strani nedužnih i prognanih

Juna 1982. godine, Izrael otvara vatru na glavni grad Libana. Cilj je bio da se jednom za svagda obračunaju sa Palestinskom oslobodilačkom organizacijom (PLO). Vest o invaziji odjeknula je i u Beogradu, gde se slušalo o tome kako su Palestinci zapravo stavljeni pred svršen čin.

Dok su napad „opravdavli“ potencijalnim terorističkim pretnjama, Izraelci su tih dana bombama zasuli izbegličke logore. Na delu je, kako se smatralo, bila brutalna agresija i okupacija. Napad je izazvao osudu tadašnje SFRJ, tim pre što su Palestinci imali i podršku predsednika Broza. Sem toga, i maršal je, kao veliki prijatelj Jasera Arafata, svako malo apelovao na Izrael da obustavi agresiju na arapske zemlje. Poslednja u nizu ofanziva je otuda probudila ne samo oštre kritike, već i solidarnost Jugoslovena sa narodom Palestine.

Mesec dana nakon početka invazije, na noge je stala i jugoslovenska prestonica. Veliki miting solidarnosti održan je 9. jula 1982. godine, okupivši preko 30 hiljada mahom mladih Beograđana.

Simbolično, skup je poneo naziv „Smrt fašizmu – sloboda narodu“. Iza njega je stao Savez Socijalističke Omladine, u nameri da i Beograđani Palestincima upute podršku u teškim trenucima.

Muzički kontranapad – kako su gitare ispratile antiratne parole

Osim što ih je bilo mnogo, mladi u prestonici SFRJ su želeli da njihova poruka solidarnosti bude i dovoljno glasna. Za njih desetine hiljada, podrška miru je bila najgromoglasnija uz dobru muziku.

Beograd je već zagazio u osamdesete, a rokenrol je još uvek punio sve do poslednjih koncertnih redova. Sem toga, i muzičari (najpre oni popularniji) su bili radi da zasviraju ovim povodom – time su dizali svoj glas u ime društvene odgovornosti i bez problema su tog dana napunili centralni gradski trg. Ovo je tih godina među rokerima još bio relativno „mlad“ trend, što su primetile i pozdravile zvanične objave SSOJ-a, Doma Omladine i Studentskog kulturnog centra:

„Naši poznati rock-muzičari koji su se odazvali pozivu organizatora manifestovali su visok stepen spremnosti da se angažuju u manifestacijama od opštedruštvenog značaja, što je nesumnjivo nova i pozitivna pojava na domaćoj rock-sceni“. A od muzičara i sastava koji su okupili desetine hiljada Beograđana bili su Radomir Mihajlović Točak, Električni Orgazam, Aki Rahimovski i Riblja Čorba.

Uz antiratne parole, prestonicom se zaorio i koncert za Palestinu. Rifovima se ovoga puta apelovalo protiv rata, što je i rokere, kako su kritičari kasnije primetili, stavilo rame uz rame sa političkim organizacijama.

Potresna svedočanstva i žestoke kritike: dan kada se Beogradom razlegao bunt protiv fašizma

Za razliku od Bejruta okupiranog avionima neprijateljskih snaga, Beograd tog dana beše preplavljen osudama na račun agresora. Zbog napada koji su većinom odnosili živote nedužnih građana, reagovao je i Kongres Saveza boraca narodnooslobodilačkog rata. Takva agresija, smatralo se, mogla se porediti samo sa „zločinima koje su Hitlerove horde vršile po zemljama Evrope za vreme Drugog svetskog rata“.

Već je po tome bilo očito da se nije štedelo na oštrim rečima kritike. Pritom su okupljeni Beograđani još burnije reagovali tokom direktnog uključenja dopisnika Tanjuga iz Nikozije. Svedočenja su bila potresna, a sada ih je videlo i nekoliko hiljada okupljenih. Dok je izravna reportaža izazvala još glasniji revolt prisutnih, na jednom od letaka našle su se i reči jednog Izraelca.

Naime, Benjamin Goha, inače profesor Univerziteta u Tel Avivu, takođe je stao na stranu nedužnih. Suprotstavio se ratu koji je diktirala izraelska vlada, a molba iz njegovog pisma, isprva objavljenog u francuskom časopisu „Mond“, stigla je tog dana i do protestanata u Beogradu – da se ne dozvoli konačna likvidacija Palestinaca kao naroda.

Glasniji od svih – kada rokeri ujedine beogradsku mladež

Još jedan talas negodovanja naposletku je izazvao i voditelj mitinga. Zanevši se u brojanju, preneo je da se na trgu, umesto nekoliko hiljada, okupilo čak 100 hiljada ljudi. Za to vreme, prestonica Libije bila je odsečena od ostatka zemlje.

Ne popuštajući sa napadima, izraelske snage su najpre zasule bombama bejrutski aerodrom. Namera im je bila da rasteraju pripadnike PLO ka severu Libije, a bombardovanje grada potrajalo je narednih 10 nedelja. Do Bejruta se naposletku više nije moglo stići ni zemljanim ni vazdušnim ni vodenim putem. Stanovništvo je ostalo i bez hrane i vode, a u oružanim sukobima je najviše stradalo običnih civila.

Što se beogradskog protesta tiče, najviše mladih su tog julskog dana okupili domaći rok bendovi. Ideja je bila da se miting nastavi uz gitarski zvuk, te je na trgu do kraja izbrojano više od 30 hiljada Beograđana. Ipak, štampa je kasnije izveštavala kako je jedna grupa mladih tokom protesta završila sa lisicama na rukama. Uz oprečne reakcije, na stranicama štampe su osvanula govorkanja i o tome da je solidarni miting prošao uz diskutabilno mešanje politike.

Za bendove i njihovu publiku, pak, nije bilo dileme: muzika je bila „oružje“ da se na najiskreniji mogući način uputi podrška palestinskom narodu. U međuvremenu, rat koji je tog leta ponovo potresao Bliski istok, potrajao je još dugo nakon što se slegla prašina na Trgu Marksa i Engelsa.

„Greška“ zbog koje je na noge stala cela prestonica

Dok je beogradski miting solidarnosti i nakon mesec dana odjekivao štampom, sukobi su potresali Bliski istok još nepunih godinu dana. Maja meseca 1983. godine, Liban i Izrael su potpisali mirovni sporazum. Ipak, neprijateljstvo je i dalje tinjalo – povlačenju izraelske vojske protivila se Sirija, zbog čega je Liban naposletku odustao od mirovnog sporazuma.

Ispostaviće se da se ni Beograđani nisu uzalud bunili protiv rata. Godinama kasnije, oglasio se i nekadašnji šef izraelske vojne obaveštajne službe. Budući da su pretnje za koje je Izrael optužio palestinske oslobodioce bile neznatne, priznao je i da je invazija na Liban bila greška.

Međutim, žrtve su se do tada brojale u desetinama hiljada. Sukob je odneo živote više od 17 hiljada Arapa, a invazija zbog koje je Beograd stao na noge upamćena je kao Prvi libanski rat.