Mala vračarska ulica, gotovo sokak nosi ime neobične ličnosti srpske istorije, monaha i ustanika Hadži Ruvima. Tu, zapravo, samo počinje priča o ličnosti koja se isticala svojim duhovnim sjajem u vremenu tame i koja je svojim veštim rukama ispisala neke od najlepših primera srpske crkvene umetnosti.

Duhovni i narodni vođa

Rođen je kao Rafailo Nešković  (ili Nenadović u nekim izvorima) 1752. godine u selu Babina Luka, nadomak Valjeva. Porodica Nešković bila je jedna od onih koje su se tih godina pred turskim terorom povukle iz Raške i Hercegovine, i naselile u slivu reke Kolubare. Prve poteze četkicom povukao je u manastiru Dokmir, nadomak Uba, odakle ga je put vodio do Fruške gore gde nastavlja obrazovanje. O njegovom odlasku u manastir postoje razne priče. Vuk Karadžić piše da je Rafailo bio nemirnog duha, te da je njegov odlazak u manastir usledio posle izleta mladića na prelo lokalnih turskih devojaka. Išao je toliko daleko da se preobukao u žensku odeždu kako bi se udvarao devojkama. Kada je otkriven, Turci su tražili da ga pogube, ali je uz pregovore i nagovaranja starijih Neškovića uspeo da pobegne u manastir.

 Po povratku u rodni kraj ženi se Marijom Simenuović, sa kojom dobija sina i ćerku. Za sveštenika je rukopložen 1774. godine u manastiru Ćelije, od strane arhijereja Jevstatije. Službovao je u rodom selu, gde se pored pastirske dužnosti bavi izradom krstova od drveta i duborezom.

Bračna sreća potrajala je tek desetak godina, kada Marija umire, a Rafailo odlučuje da se posveti veri. Monašku postrigu prima i monaško ime Ruvim u manastiru Bogovađa, odakle putuje u Svetu zemlju i poklonjenje u Jerusalim. Po povratku 1785. godine stupa u službu u manastiru Voljača, gde uskoro postaje i iguman.

Duhovni preporod u vremenima rata

Već 1789. godine velika tragedija zadesila je manastir. U znak osvete zbog učešća Srba na strani Austrije u austrijsko-turskom ratu, Turci pale manastire i crkve. Među njima se nalazio i Voljača koga je nevernički plamen progutao aprila 1789. godine. U poslednji čas, Ruvim uspeva da prikupi najvrednije relikvije i prelazi u Ugarsku, na Frušku goru, gde sa bratstvom naredne dve godine boravi u manastiru Velika Remeta.

Povratak u valjevski kraj uslediće 1791. godine, ali u razrušenu Voljaču, bratstvo se naseljava u Bogovađi, koji je doživeo manja oštećenja. U to vreme počinje da se potpisuje sa "arhimandrit", iako zvanično nije dobio ovu titulu. Naporna obnova potrajaće 1795. godine kada je Hadži Ruvim i zvanično rukopoložen za arhimandrita manastira Bogovađa. U to vreme pusećuje Hilandar, Studenicu, manastire u Ovčarsko-kablarskoj dolini i Podrinju. Na proputovanjima zapisuje svoje utiske o manastirima, pa čak i crteže istih. 

Ipak, pritisak na raju je sve veći, nezadovoljstvo raste, a zulum koji čine janičari, potpuno van kontrole Porte, postaju svakodnevni. U ovim momentima Hadži Ruvim, ogrnuti svojim duhovnom verom i životnim iskustvom postaje narodni vođa. O tim susretima sa običnim, potlačenim svetom saznajemo iz pera Petra Nikolajevića Molera. Moler je bio Hadži Ruvimovog nećaka, koji je zahvaljujući njemu i stigao u Bogovađu i stekao slikarsko znanje i posvetio se freskopisanju. 

Nastavak:

Po kome je Hadži Ruvimova ulica doobila ime? (2. deo)