Kad je prvi put stao pred svog srednjoškolskog trenera, stidljivi mladić riđe kose nije odavao utisak preterane spretnosti. Šesnaestogodišnjak se na parketu našao jer je bio „najvisočiji“ u odeljenju. A onda je uzeo loptu i počeo da šutira.

Godinama kasnije, voditeljka jednog televizijskog programa pitala ga je koliko bi slobodnih šuteva, od 100 pokušaja, mogao da ubaci. 60 ili 70, odgovorio je nonšalantno. Zamoljen da to pokaže, pristao je i ne znajući da se u studiju već nalazio montiran koš. Bez mnogo oklevanja, dohvatio je loptu i pogodio svih 100 pokušaja.

Ispostavilo se da je riđokosi, naoko nespretni momak bio rođeni košarkaš. Njegovom srednjoškolskom treneru ostalo je da ga nauči pravilima igre i vođenju lopte. Obukavši dres sa brojem 5 (sasvim slučajno, istim brojem kao i dana svog rođenja) postao je fanatični posvećenik košarci. Malo nakon toga, kao junior BSK – kasnije OKK Beograd – na turniru održanom 1956. godine na samo jednoj utakmici postigao je sve poene za svoj tim.

Od tog trenutka, ovom tihom i povučenom mladiću poći će za rukom ono što nikome u istoriji košarke na ovim prostorima nije uspelo.

Dečko koji je igrao drugačiju igru

Stidljivi riđokosi dečak, Radivoj Korać, rođen je 5. novembra 1938. u građansko-svešteničkoj porodici u Somboru. Zbog neobične boje kose nadenuli su mu nadimak Žućko. Njegovi roditelji, Zagorka i Bogdan, nakon Drugog svetskog rata odlaze u Beograd, gde Žućko završava osnovnu školu i gimnaziju.

Od bistrog i uzornog đaka postao je uzorni student Elektrotehničkog fakulteta. Dar za matematiku i fiziku nisu prolazili nezapaženo, ali pravu ljubav Žućko je našao među zvucima škripanja patika po parketu.

Njegova nenametljivost je lako mogla da zavara. Međutim, nesvakidašnja lakoća kojom je pogađao koš od početka je nagoveštavala igrača koji igra drugačiju igru. Za Koraća se, bar u početku, nije moglo reći da je vanserijski majstor na terenu. Njegovi manevri nisu bili od onih što su se oduševljeno prepričavali, i mnogi su se slagali s tim da nije bio jak u odbrani. U košarci se, na neki način, vodio intuiticijom: umeo je savršeno da proceni protivnika, a zatim ga „prevari“ brzinom i taktikom u trenutku kada ovaj to najmanje očekuje. Osećaj za loptu i munjevite reflekse usavršio je do perfekcije. Ostale igrače nadmašivao je razmišljanjem i inteligencijom.

Foto: Wikipedia - Košarkaška reprezentacija Jugoslavije 1968. godine

U čemu je bila Žućkova tajna?

Kada se radilo o igri, Koraćevoj hitrosti je retko ko mogao da parira. Protivnički igrači najmanje, ali ni publika kojoj nije bilo lako da ga isprati na terenu. Malo ko je mogao da proceni kako bi se, iako okružen protivničkim živim zidom, uvek izmigoljio i proturio loptu pravo kroz koš.

Da je bio igrač velikog potencijala i veštine, Žućko je pokazao već u matičnom klubu. Ređale su se pobede na prvenstvima Jugoslavije sa OKK Beograd godine 1958., 1960., 1963. i 1964. Potom se na Evropskim prvenstvima sa reprezentacijom 1961. i 1965. okitio srebrnim medaljama. Srebro je pokupio i na Svetskim prvenstvima 1963. i 1967., ali i na Olimpijskim igrama godine 1968.

Na isti način ređao je i neverovatan broj pogodaka. Bilo je jasno da je Žućko na putu da postane jedan od najboljih jugoslovenskih strelaca. Ali mnogi i dalje nisu shvatali kako mu je to polazilo za rukom. Francuz Rober Bisnel, u to vreme košarkaški trener, zatražio je da se Korać tokom igre snimi kako bi na usporenom snimku analizirao njegove pokrete. Bio je uveren da su njegovi pogoci rezultat namernih grešaka na terenu.

Ali, snimak je samo potvrdio da se Žućko oslanjao na taktiku i dobru procenu. Kretao se i razmišljao neuporedivo brže od protivnika, i bez grešaka i grubosti savladavao ih tehnikom i znanjem. U najzamršenijim situacijama na terenu, kao od šale je pronalazio najkraći put do koša.

Neoborivi rekordi najboljeg jugoslovenskog strelca

Talenat, tehnika i posvećenost doneli su Radivoju Koraću karijeru u kojoj je iznova nizao rekorde. Do današnjeg dana, neki od njih još uvek nisu oboreni – kao onaj kada je 7 sezona zaredom bio najbolji strelac prve košarkaške lige Jugoslavije. Prosek: 32,7 pogotka po utakmici. Igra protiv švedskog Avlika, u okviru Kupa evropskih šampiona 1965., bila još neverovatnija. Sa 99 koševa samo na toj jednoj utakmici, Žućko se opasno približo tadašnjem rekorderu Viltu Čemberlenu: 3 godine ranije, najbolji američki košarkaš svih vremena ubacio ih je 100. I od svih evropskih košarkaša, Korać je bio jedini koji je pozvan da igra u dresu legendarnog američkog „Harlema“.

Lako ga je bilo poznati i na terenu, pogotovo u slobodnim bacanjima – sa rukama odozdo, loptu bi pre samog šuta uvek držao tik iznad tla. Sa 157 odigranih međunarodnih utakmica imao je ukupno 3.153 pogodaka, sa (nad)prosečnih 20.8 po utakmici. U dresu „plavih“, pak, na teren je izašao 180 puta i ubacio 3.600 pogodaka. Iskrena posvećenost igri nije mu, doduše, ostavljala mnogo vremena za završetak studija. Na Elektrotehničkom fakultetu do kraja je ostao apsolvent.

Sasvim običan momak koji je voleo umetnost i rokenrol

Ipak, obaveze i profesionalni angažman nisu ga odvratili od ostalih interesovanja. A imao ih je mnogo. Svestranost ga vodila daleko van terena: u beogradske pozorišne sale (jer premijere predstava nije propuštao), zatim pred likovna dela Milana Konjevića i Petra Lubarde – kao zaljubljenika u slikarstvo – a kao veliki poštovalac književnosti rado je čitao je Foknera, Džojsa, Bernarda Šoa, Andrića i Crnjanskog.

Posebno mesto u Žućkovom životu imala je i muzika. Obožavao je rokenrol i kadgod je mogao, donosio je u Beograd hrpu gramofonskih ploča. Pored najboljih rezultata na terenu, za Žućka se govorilo da je imao i najbolju kolekciju vinila u gradu. Družio se sa domaćim rokerima, posećivao koncerte po Evropi, a za srce mu je prirastao i jedan engleski bend.

Kao prijatelj legendarnog Nikole Karaklajića, Žućko se jednog dana pojavio na Radio Beogradu sa rečima: „Ovaj bend će postati veliki“. Reč je, naravno, bila o Bitlsima. Prva njihova ploča koju je doneo u Beograd zavrtela se na talasima radija, a proslavljeni strelac dobio je zaslugu i za to što je u Jugoslaviju doneo najpopularniji bend na svetu. No, uprkos slavi i priznanjima, Žućko je do kraja ostao tihi momak iz susedstva.

U tome je bio i donekle kontradiktoran: mada neprikosnoven u nizanju rekorda, teško je u njemu bilo videti „slavnu sportsku zvezdu“. Bez obzira na druželjubivost, Žućkova skromnost išla je gotovo do granice sramežljivosti. Društvo prijatelja mu je bilo najdraže: s njima bi često provodio večeri na uglu Knez Mihailove, a osim košarkaškog dresa, lako ga je bilo poznati po džemperima sa rol-kragnom.

Ono što niko tada nije mogao naslutiti je da će život ovog tihog momka uskoro toliko glasno odjeknuti. I da sa jedva 30 godina, Žućko više nikada neće kročiti na teren.

Poslednje Žućkovo putovanje – od košarkaškog terena do „Aleje velikana“

Tog 2. juna 1969. godine, Žućko je, nakon još jedne odigrane utakmice, sa terena hitao pred scenu Ateljea 212. U Beograd ga je iz Sarajeva vodila repriza predstave „Kosa“. Nedaleko od Sarajeva, automobil u kome se nalazio doživeo je udes.

Idućeg dana, osvanuo je jedan od najtužnijih naslova u istoriji jugoslovenske košarke: „Poginuo je Radivoj Korać“.

Hiljade ljudi činilo je živu kilometarsku kolonu dok je Žućko sa sarajevskih ulica ispraćan u Beograd. Bio je prvi sportista sahranjen u „Aleji velikana“. Čak je i veliki Ivo Andrić, koga je Žućko izuzetno cenio, kasnije priznao da je posećivao mesto njegove pogibije kadgod bi se zatekao u Sarajevu.

1971. godine, Međunarodna košarkaška federacija (FIBA) pokrenula je u njegovu u čast takmičenje „Kup Radivoja Koraća“. Jedino na dan njegove smrti utakmice nikada nisu odigravane. Iako je evropsko takmičenje ugašeno 2002. godine, „Kup Radivoja Koraća“ ostao je kao nacionalni kup.

Obeležavajući godišnjicu smrti, njegov matični OKK Beograd svake godine u prestonici organizuje „Koraćeve dane“. Van košaraškog terena, Žućkov život je prepričavan na stranicama knjiga i u dokumentarnim i igranim filmovima. Jedna ulica na Vračaru takođe je ponela je njegovo ime, i mada ga više nije bilo među saigračima domaće reprezentacije, ostao je do kraja prisutan na svoj tihi, nenametljivi način.