Kada je u kasno proleće 1914. godine u kafanu „Zlatna moruna“ stiglo pismo iz Zagreba na ime Nedeljka Čabrinovića, niko nije mogao da pretpostavi da će samo nekoliko dana kasnije trojica ćutljivih mladića biti učesnici jednog od najznačajnijih događaja u istoriji čovečanstva. Njihova imena bila su Grabež, Čabrinović i Princip, a u misterioznom pismu nalazile su se jasne instrukcije – bilo je vreme da se Austrougarska obezglavi.

Dunavski kitovi i najpoznatiji Alas

Predistorija ove kafane počinje još sredinom 19. veka kada se na području ispod Terazijskog brega odigravala živa aktivnost. Prvo su došle abadžije iz svih delove Srbije i pod konac formirale svoju malu čaršiju. Onda su beogradski gradski oci odlučili da na mestu bare podno kafane „Zeleni venac“ naprave pozorište. Ovaj poduhvat, naravno, slavno je propao.

A Beograd je rastao i rastao. Umesto niskih kućica nicale su one na sprat, pa na dva, čak i na tri. Izgled uspavane Abadžijske čaršije menjao se u skladu sa ovom novom modom. I upravo je zgrada na uglu Kraljice Natalije i druge najpoznatije beogradske nizbrdice, Kameničke ulice, bila jedna od onih koje su se digle u visinu.

Sagrađena je krajem 19. ili na samom početku 20. veka. Izvori su tu nejasni. Neki kažu 1890, neki 1905. godine, ali izvesno je da je za beogradske prilike – drevna. Ono što je, takođe, izvesno je da se od samog početka u njenom prizemlju nalazila kafana.

Zbog samog položaja, imala je živopisnu klijentelu. Činile su je lokalne zanatlije, gimnazijalci i studenti domaći i „iz preka“, sitni trgovci, radnici. Među njima su se posebno isticali alasi, koji su sveže upecanu ribu donosili na obližnju pijacu. A kakav je to ulov bio. Pored šarana i somova, posebno mesto zauzimale su goleme morune, teške i po nekoliko desetina kilograma, koje su pored ukusnog mesa pružale i obilnu ikru. Od nje se pravio najfiniji kavijar koji je parirao po kvalitetu čak i onom ruskom. Zbog ovih veselih i brojnih gostiju i njihovih vrcavih priča, i kafana je dobila ime „Kod morune“. Vremenom je dodato ono „zlatne“, možda baš posle nekog od posebno unosnih poslova sa kavijarom.

Nisu svi alasi dolazili ovde da potroše novac zarađen prodajom. Najpoznatiji od njih, gospodin velike škole i svetskog ugleda, Mihailo Mika Petrović Alas, dolazio je da bi se družio, ali i činio dobro delo. Veliki zaljubljenik u ribolov i taj prosti, naivni život na reci, bio je uvek široke ruke prema onima koji su imali manje sreće. Sav ulov koji bi upecao tokom svojih dunavskih „ekspedicija“ delio je siromašma koji su već po navici dolazili na Zelenjak kada bi čuli da je gosn Mika bio u kraju. On sam, pak, najviše je voleo u ovoj kafani da jede - škembiće. 

Mlada Bosna i karambol

Nisu svi posetioci „Zlatne morune“ bili miroljubivih namera. U kuloarima kafane se tih godina početkom 20. veka okupljalo društvo mladića sa jakim akcentom. Ovo nije bilo nimalo čudno jer se u blizini nalazila Savamala, trgovački centar prestonice kojim su gospodarili mahom bosanski trgovci. Ti vredni ljudi su za samo tridesetak godina od kužne bare u koju se reka o svakoj većoj kiši izlivala, izgradili grad u gradu ispunjen uskim strmim ulicama i velelepnim porodičnim palatama. Bili su to neki od najbogatijih ljudi Beograda i Srbije i neki od najvećih dobrotvora, zahvaljujući kojima je grad, koji ih je po dolasku oholo gledao sa terazijskog platoa, poprimao svoje velegradske obrise.

I pitanje je šta bi se desilo da su trojica suvonjavih mladića nadvijenih nad bilijarskim stolom u zadimljenoj kafanskoj sali krenuli njihovim putem.  Da li bi imali novog Luku Ćelovića, da li bi se slava braće Krsmanović pomračila, da li bi njegova imena krasila najlepša beogradska zdanja? Ali, njihova sudbina bila je drugačija. Bili su članovi revolucionarne organizacije „Mlada Bosna“ koja je želela da oslobodi Bosnu i Hercegovinu od zlokobnog austrougarskog stiska.

Najpoznatiji među njima bio je Gavrilo Princip. Oniži, suvonjavi mladić poreklom iz surove Bosanske Krajine, pristigao je u Beograd pošto je peške prešao 280 kilometara od Sarajeva do prestonice. Njegova upornost i želja da se obračuna sa okupatorom bila je velika, plodno tlo za ideje Voje Tankosića i Apisa. Neki kažu da je baš u dvorištu ove kafane Apis učio Gavrila i njegove prijatelje iz Mlade Bosne da pucaju iz pištolja. Kažu i da je kafana bila Gavrilov drugi dom, ne zato što je bio ljubitelj kapljice, već zato što je zbog nedostatka para za kiriju neko vreme noćivao pod nadstrešnicom kafane.

Pričalo se i da je baš u toj kafani, uz pomoć pripadnika Crne ruke, skovana zavera za ubistvo nadvojvode Franca Ferdinanda. Između partija karambola, vođene su žučne rasprave o tome kako stati za vrat imperijalističkoj nemani.

Na kraju, plan je skovan, sedmorici odabranih Apis je podelio po pištolj i kapsule otrova. Čekalo se na znak. A znak je bio jedan isečak iz novina „Srbobran“ koji Nedeljku Čabrinoviću pristigao baš u ovu kafanu.

Epilog su bila dva pucnja koja su odjeknula u jednoj sarajevskoj ulici tog 28. juna 1914. Njime je zapečaćena sudbina jednog carstva i tri života koja su u razmaku od tri godine i 10 meseci.

Sjaj Istoka

Kafana „Zlatna moruna“ nastavila je svoj život za i posle ratova koji su usledili na ovim prostorima. Uglavnom se držala svog dobro poznatog imena, ali imala i izlet ka jugoslovenskom jedinstvu. Naime, jedno vreme nosila je naziv „Triglav“.

Mesto na kome je započeo niz događaja kojima je stvorena zajednička država južnoslovenskih naroda, zagaslo je sa samom tom državom. U vremenima tranzicije od do i nazad, kafana je, kako se to popularno naziva, menjala „vlasničku strukturu“. U moru modernijih i lepiš, izgubila je vremenom i svoju klijentelu te su karirani stolnjaci i limene piksle ustupile mesto tv ekranima sa sportskim rezultatima. Kasnije je i ova aktivnost uzmakla pred rafovima sa robom sa dalekog istoka.

Početkom druge decenije 21. veka postojao je kratak i slavan pokušaj da se kafana oživi. Vraćen je stari naziv, očišćena tabla sa natpisom koji svedoči da je na tom mestu osnovano Radničko tipografsko pevačko društvo „Jedinstvo”. Na zidove su okačene slike starog Beograda, čak je i pronađen u nekom podrumu sto za karambol.

Ali… ponekad nostalgija i pored najbolje namere nije dovoljna. Ovo kultno mesto ponovo je tržni centar, a da li će tako ostati zavisi od onih koji čuvaju beogradske uspomene.