Da je nešto neidentifikovano proputovalo beogradskim nebom, među prvima su uočili pacijenti Gradske bolnice na Zvezdari. U rano jutro 17. novembra 1967, iznenadila ih je pojava čudnovatog svetlećeg objekta kog su spazili kroz prozore grudnog odeljenja.

Što se tiče zaintrigiranih Beograđana – a još više, stanovnika drugih jugoslovenskih gradova i sela – njihova razbuktala mašta već je odnela pobedu nad logikom. Umesto čuđenja su se brzinom svetlosti raširili panika i strah.

Dojave su u međuvremenu stigle i iz Crne Gore. Građani su svedočili da ovi misteriozni vazduhoplovi imaju „plamene jezike“ koji strahovitom vatrom pale vrhove planina. Meštani Berana, Leskovca, kao i sela na crnogorskom istoku i zapadu, začinili su ove priče još intrigantnijim detaljima.

Oni su leteće objekte čak videli golim okom. Pritom, štampa je dalje izveštavala kako je u samo nepunih nedelju dana u Crnoj Gori i širom istočne Srbije buknulo šest planinskih požara. O uzrocima se ništa nije znalo, ali su meštani svedočili da se „brzo šire, teško gase i kamen tope“.

Najviše su zbunjivale oprečne priče uspaničenih svedoka. Neki su javljali kako su „plamene tanjire“ svako veče viđali u eskadrilama, verujući da oni izazivaju vatrene stihije. Otuda su i izveštaji štampe nalikovali rubrici neverovali ili da.

Ko su zapravo bili anonimni mladi saradnici?

„Novosti“ ipak ništa nisu želele prepustiti slučaju. Ne gubeći vreme, rešili su da posete dvojicu tada još neimenovanih saradnika Narodne opservatorije.

Ovo, međutim, nije bio susret kakav su reporteri očekivali. Zakucavši na vrata stana u Ulici Đure Đakovića, isprva su morali pričekati gotovo dva sata dok se šesnaestogodišnji Vojislav Čućković ne vrati iz škole.

Dočekan sevanjem bliceva, školarac se dojmio nimalo iznenađen pažnjom okupljenih novinara. Štaviše, tokom ove kućne „konferencije“ nije bio rad da odgovara na brojna pitanja. Reporteri su o fenomenu „letećih tanjira“ dobili donekle diplomatski odgovor.

Čučković je objasnio kako su on i Branislav toga dana otišli na Kalemegdan da posmatraju nebo. „Iznenada negde oko 5 sati primetismo da se tamo negde iznad Zemuna kreće nešto svetlo“.

Ovaj zagonetni objekat zračio je nekakvom narandžastom svetlošču, a nalikovao je na ravnostrani trougao. Lebdeći nad Zvezdarom napravio je i nekoliko „skokova“, te je Vojislav zaključio da to nije mogao biti običan satelit.

„Plameni jezici“ na udaru uvaženih stručnjaka

Ovakva tvrdnja se kosila čak i sa obrazloženjima naučnika. Dr Tatomir Anđelić – inače profesor beogradskog Prirodno-matematičkog fakulteta – takođe je imao logično objašnjenje.

On je otkriće pripisao nesporazumu. „Neobična isijanja“ i „plameni jezici“ mogli su, kako je smatrao, nastati zbog prelamanja svetlosti, ukoliko leteći objekat obasja sunčeva svetlost. „Tvrdim kategorički da ovi objekti ni u kom slučaju ne potiču sa drugih planeta ili još dalje – iz kosmosa. Sve što se okom vidi, tvorevina je ljudi. Znači, o letećim tanjirima i gostima iz kosmosa nema ni govora“, zaključio je ugledni naučnik.

Ipak, nije bilo sumnje da su neidentifikovane letelice već uzbunile čitavu Jugoslaviju. Javnost je uskoro saznala i nešto više o dečacima koji su pokrenuli čitavu raspravu u beogradskoj javnosti.

Kako su dvojica školaraca postali lovci na leteće tanjire

Vojislav Čučković, jedan od mladića koji je uzburkao maštu sugrađana, imao je 12 godina kada je počeo da odlazi u opservatoriju na Kalemegdanu. Njegov stariji brat je svedočio o njegovoj velikoj ljubavi prema nauci, zbog koje bi katkad proveo i celu noć posmatrajući zvezde.

Uskoro mu je kuća bila prepuna naučne literature. Čitao je knjige i na ruskom i engleskom, a njegovi roditelji, isprva pomalo zabrinuti, naposletku su se privikli na njegovu opsesiju. Kada je zabeležio pojavu neidentifikovanog letećeg objekta, Vojislav je tek bio učenik prvog razreda beogradske Matematičke gimnazije.

Štaviše, na prijemnom ispitu je primećeno da je „retko obraden za ovu nauku“. Njegov saradnik i vršnjak, Branislav Gezeman, takođe je bio gimnazijalac, ali je iste godine napustio školu. Njegova ljubav su bile matematika, fizika i astronomija, koje je nastavio da uči sam.

Stasavajući u samoukog naučnika, Gezeman se kasnije predano bavio upravo temama NLO-a. Sarađivao je na novim metodama u proučavanju takvih objekata, a kontaktirali su ga i naučnici iz Sjedinjenih Država.

Kako je putevima nauke pošao veoma rano, činilo se da će imati karijeru vrednu divljenja. Međutim, nekoliko godina kasnije, primećeno je da pokazuje znake teškog mentalnog oboljenja. Zbog toga je kroz iskušenje prošla cela Gezemanova porodica, a nekadašnji saradnik beogradskih astronoma preminuo je 2014. godine.