Godine 1982., ravno dve decenije otkako je Lola Novaković zauzela solidno 4. mesto na takmičenju za pesmu Evrovizije, Jugoslavija je stavila tačku na petogodišnju pauzu u učešću. Uspesi poput Lolinog izostajali su tokom čitave prethodne dekade, ostavljajući predstavnike iz bivše federacije na začelju evropske kolone.

Niz neslavnih skorova prekinula je beogradska grupa Aska. Pesma „Halo, Halo“ dospela je i među favorite evrovizijskog žirija, naročito Šveđana. Po njihovoj oceni, ova je numera te godine ubedljivo bila najbolja, zbog čega je od švedskog žirija dobila maksimalnih 12 poena.

Ovo je za Jugoslovene bio i prvi takav presedan, uprkos tome što je domaći predstavnik zauzeo tek 14. poziciju. Istovremeno, to je bio uvod u još zapaženiji uspeh koji se najzad mogao izjednačiti sa „starom slavom“.

Hit uz koji je zapevala cela Evropa

Kada je iduće, 1983. godine, pošao put Minhena, Milan Popović – inače poznatiji po umetničkom imenu Daniel – ispraćen je uz žestoke kritike. Smatralo se, naime, da je njegova kompozicija „Džuli“ tek neuspela kopija muzike velškog kantautora Shakin’ Stevens-a. Ipak, predstavnik tadašnje TV Titograd (danas Radio Televizije Crne Gore), oborio je sve dotadašnje rekorde.

Sa 125 osvojenih poena – što je bilo i najviše od debitantskog učešća Jugoslavije na Eurosongu – Daniel Popović je izborio 4. mesto. Njegova „Džuli“ je prekonoć postala hit i u Evropi, dok je u SFRJ dostigla do tada nezapamćeni tiraž. Prodata je u neverovatnih 800 hiljada primeraka, što je brojka koju ni do danas nije nadmašena.

Jugoslavija je, pak, na Eurosongu ’80-ih imala adut u vidu najvećih muzičkih zvezda. Nakon Daniela Petrovića, naklonost žirija (ovoga puta turskog) pripala je pevačkom tandemu Izoldi Barudžiji i Vladi Kalemberu, te njihvom duetu „Ciao amore“. Jedino će 1985. godine niz dobrih plasmana ponovo biti prekinut. Jugoslovenskih predstavnika te godine nije ni bilo – naime, datum održavanja evrovizijskog takmičenja padao je na godišnjicu smrti Josipa Broza. U narednim godinama, solidne pozicije osvojili su i sastavi Novi Fosili i Srebrna krila, sve dok 1989. u Lozani najzad nije izvojevana prva pobeda.

Trijumf na koji se čekalo tri decenije

Za besprekoran nastup zadarske petorke Riva pobrinuo se te godine čitav tim stilista, koreografa i profesionalaca zaduženih za scenski performans. Dobra priprema očito je bila još jedan preduslov za pobedu, tim pre što su članovi grupe još bili mladi i „zeleni“.

Njihova numera „Rock me“ postala je favorit i među ostalim takmičarima. Za nju je reči hvale imala i italijanska predstavnica Ana Oksa, a nakon dugo iščekivane pobede, Riva je „kod kuće“ dočekana uz nezapamćeno oduševljenje.

Tako nešto bilo je ravno dočeku najtalentovanijih sportskih asova. Pevačica sastava, Emilija Kokić, ponela je titulu „Jugoslovenke godine“, a trijumf Jugoslavije označio je još jedan presedan u istoriji Evrovizije: po prvi put je takmičenje naredne, 1990. godine održano na Balkanu.

„Brazil“ u senci balkanskih nemira

Numera kojom se Tajči tada predstavila u Zagrebu – „Hajde da ludujemo“ – još jedna je u nizu pesama koje su se dugo pamtile i pevale. Za to vreme, takmičari sa ovih prostora nastavili su da nižu hitove. Svi su se do danas zadržali u ušima miliona koji su bodrili ovdašnje učesnike, ali će njihovi miljenici za to imati prilike još svega dve godine.

Najpre je to bila Dragana Šarić – Bebi Dol sa kompozicijom „Brazil“. Njen nastup 1991. godine u Rimu zasenile su sumorne prilike na Balkanu: samo nekoliko dana ranije, Jugoslavija je osvanula pod oružanim sukobima. Istovremeno je okončana i serija solidnih plasmana domaćih predstavnika, budući da je „Brazil“ te godine „skliznuo“ na pretposlednje mesto.

Poslednji muzički megdan pod zajedničkom zastavom

Dok se nekadašnja federacija rasparčavala na nekoliko manjih država, njena predstavnica je poslednji put pred žirijem Evrovizije zapevala 1992. godine. Preciznije, bilo je to i poslednje, 27. nadmetanje pod zastavom bivše Juge.

U švedski grad Malme otputovala je Snežana Berić, alijas Ekstra Nena. Nastupila je sa numerom „Ljubim te pesmama“, a za razliku od nekadašnjeg pobednika, zadarske Rive, Snežana je svoj odlazak morala organizovati sama.

Po dolasku u Malme, organizacija festivala dodelila joj je telohranitelje i lekara. Ovo je u svetlu tadašnjih dešavanja na Balkanu bila mera predostrožnosti, a uprkos vanrednim okolnostima, Ekstra Nena je dočekana kao prava svetska zvezda.

Iako je sa 44 poena dospela na 13. mesto, za jugoslovensku predstavnicu je ovaj nastup bio ravan ostvarenju najvećeg sna. Nakon toga, jedina, sada već bivša socijalistička zemlja, ponovo se povlači sa festivala – ovoga puta zbog ratnih (ne)prilika. Ova je „pauza“ potrajala više od decenije, sve dok se evropskim predstavnicima 2004. godine nije pridružila Srbija i Crna Gora. Nastup koji je tada pomno ispraćen u Istanbulu ponovo je nalikovao povratku „na velika vrata“.

Do jakog 2. mesta se tom prilikom probio Željko Joksimović. Međutim, uprkos hvaljenom nastupu, jedan detalj je zapretio da baci u zasenak ulazak u polufinale: kao i Daniel Popović dve decenije ranije, domaći predstavnik je na Eurosong otputovao uz kritike da je takmičarska numera – plagijat. Iako je te godine bila na korak do pobede, Srbija će najveći broj glasova osvojiti 2007. godine.

Nakon nastupa Marije Šerifović u Helsinkiju, jedino je Srbija od svih zemalja nekadašnje federacije izborila evrovizijski trijumf. Što se samog spektakla tiče, Eurosong je i decenijama kasnije ostao jedan od najgledanijih, sa publikom koja, i dalje prikovana uz male ekrane, željno iščekuje i sledeću pobedu.

 

Prvi deo:

Jugoslovenske zvezde na evrovizijskom nebu (1. deo): kako je započeo muzički maraton dug tri decenije

Drugi deo:

Jugoslovenske zvezde na evrovizijskom nebu (2. deo): o ukusima se ipak (ne) raspravlja?