Izgleda kao nekakva piramida, pomalo nevešto sagrađena od poveće gomile kamenja. Ko god da ju je „gradio“, deluje kao da nije mnogo vodio računa o tome da ta hrpa bude iole estetski uobličena. Mogu se, doduše, naslutiti pokušaji da zaliči na, recimo, spomenik ili obeležje nekome ili nečemu: tu je nekoliko naslaganih, kamenih blokova, a pri vrhu i nekakav prozor sa metalnim rešetkama.

Trebalo bi malo vremena da bi slučajni prolaznik pokušao da razazna šta tačno ova instalacija predstavlja. Lokacija je beogradski Pionirski park, s preke strane se nalazi Narodna skupština, a između te hrpe kamenja i pokušaja da im se dokuči svrha, stalo je 108 godina istorije koja se nije desila (samo) u Srbiji.

Nju su, osim Srba, stvarali i oni koji su se tokom Velikog rata nalazili na suprotstavljenoj strani. U konkretnom slučaju ovog, danas, usamljenog spomenika – Bugari. Što se same hrpe kamenja tiče, ovaj svojevrsni građevinski materijal je „uvezen“ sa granice koja danas razdvaja Grčku i Severnu Makedoniju – dakle, nije to tek običan beogradski kamen. A Srbi, koji su se pre 108 godina našli na ovoj granici, rešili su da sa sobom donesu i vrednu im uspomenu.

Pred Kapijama slobode

Kada se dogodi nešto kao što je Veliki rat, ne postoje (bar ne u tom trenutku) „važnije“ i „manje važne“ bitke i činovi otpora i odbrane. O značaju se mahom diskutuje među istoričarima, kada se ratna dešavanja manje-više slegnu. Međutim, bitka na Kajmakčalanu se donekle pokazala drugačijom: prethodilo joj je povlačenje preko albanskih planina, koje je srpska vojska pregurala uz ogromne gubitke.

Ipak, nije još bilo ni vreme ni mesto da se odloži preostalo oružje. Valjalo je posle toga vratiti se u Srbiju, ali se i to putešestvije ispostavilo kao, blago rečeno, izazovna misija.

Vojsku je do Srbije delila i ona međa na potezu Grčka-Severna Makedonija. A na toj međi – planina, kao i nova misija da se na ovom mestu potuče bugarska vojska. Bez toga se nije moglo dalje, a i prelazak Kajmakčalana je svakako bio tek prvi korak u povratku u Srbiju.

Mesto na kome se odvijao žestok sukob Bugari su nazivali Borisov grad. Neosvojiva tačka, bar dok se tog septembra 1916. godine pred njom nije našla srpska vojska. Iako je neposredno pre toga već pretrpela ogromne gubitke, poraz na Kajmakčalanu nije bio opcija. Jer, to bi, simbolički, značilo i konačni gubitak šanse za povratak u Srbiju.

Zato je (simbolički, ali i u doslovnom smislu) nadenut naziv ovoj „neosvojivoj“ tački: Kapije slobode. A da bi najzad kroz njih i prošla, srpska vojska je morala da prevali još 18 dana teških sukoba. Toliko dugo su Bugari odgovarali kontranapadom, ali su i na svojoj koži osetili grdne gubitke. Najzad, 30. septembra 1916. godine, na kajmakčalanskom vrhu Sveti Ilija, zavijorila se pobednička zastava. Neosvojivi Borisov grad je osvojen, a pred srpskom vojskom se otvorio put ka sopstvenoj zemlji.

Dug put do kuće ispraćen nekolicinom sitnih misterija

Iako nije bila ni najduža ni najkrvavija, Kajmakčakanska bitka je označila svojevrsnu prekretnicu u Velikom ratu. Bila je to prva pobeda srpske vojske posle Albanske golgote, a iz takve perspektive – a i za vojnike koji su već bili dovoljno demoralisani – teško da se mogla nazvati malom i beznačajnom.

Bili su toga svesni i njeni direktni učesnici, pre svega, srpska vrhovna komanda. Pod parolom „da se ne zaboravi“, na ostatak puta ka domovini je krenuo i dokaz sa lica mesta. Vrh sa Kajmakčalana (odnosno, osmatračnica srpskih trupa) doputovao je do Beograda i svoju konačnu destinaciju pronašao nedaleko od dvora, u Pionirskom parku.

Za to je, doduše, trebalo još dve godine, sve dok i srpske trupe 1918. godine nisu domarširale do Beograda. Po toj verziji događaja, spomenik – a pod punim imenom „Osmatračnica srpske vrhovne komande na Kajmakčalanu“ – postavljen je u Pionirski park te iste godine. Međutim, od tada kreće da ga prati i poneka misterija: ako se brzinski preskoči poslednjih stotinak godina, danas je, zapravo, nepoznato kada je ova osmatračnica uopšte postavljena.

O tome su izostali svi zvanični tragovi, a sa njima i potvrda o tome da li je spomenik autentičan. Izostao je i dokaz o tome da li je postojao u to vreme, jer ga je nemoguće uočiti na predratnim fotografijama.

Ipak, nisu izostale razne priče koje su kolale Beogradom. Jedna veli da je osmatračnica, zapravo, prilično starija od osvajanja Kapije slobode, te da je postavljena još za vladavine kralja Milana Obrenovića. Kamenje je, samim tim, imalo simboliku koja isključuje događaje vezane za Prvi svetski rat, te je umesto toga predstavljala pećinu u kojoj je rođen Isus Hrist.

Prema drugoj priči, ipak se radi o pravoj osmatračnici sa Kajmakčalana, s tim da je u Pionirski park postavljena tek na desetogodišnjicu pobede u Velikom ratu. Dakle, tek imeđu dva rata, a ne, kao što treća priča veli, odmah po povratku srpske vojske u Beograd. Postavljanje spomenika je došlo i po naređenju „sa vrha“ – o tome je odlučio kralj Aleksandar Karađorđević, koji je i sam bio u redovima vojske tokom proboja Solunskog fronta.

(Ne)viđeni podsetnik na bitku koja je odlučila Prvi svetski rat

Ipak, osmatračnica je narednih godina bila van domašaja radoznalih očiju. Budući da je Pionirski park bio u sklopu dvorskog kompleksa, bio je zatvoren za javnost, i to do kraja Drugog svetskog rata. Otuda su izostale i fotografije koje bi mogle da potvrde (ili opovrgnu) kada je tačno osmatračnica postavljena u park.

U međuvremenu, po završetku rata je skinuta i ograda koja je okruživala dvorski kompleks. Beograđani, ipak, očito nisu mnogo marili za „kamenu piramidu“ – tek tokom ’80-ih godina prošlog veka, počeli su da se pojavljuju tekstovi u štampi koji su pominjali ovu osmatračnicu. Zainteresovala se zatim i šira javnost, a na kraju i Zavod za zaštitu spomenika kulture.

Potonji se dao u istraživanje, potvrdivši da deo kamenja iz ovog spomenika zaista potiče sa Kajmakčalana. Time je odgovoreno na makar jednu potencijalnu nedoumicu, jer više nije bilo pitanja oko toga da li je spomenik autentičan. Godine 1988., osmatračnica je proglašena za spomenik kulture i stavljena pod zaštitu.

Naposletku, valjalo je osmatračnici dodati još nekoliko direktnijih znakova raspoznavanja – poput imena svih generala francuske i srpske vojske koji se smatraju zaslužnim za osvajanje neosvojivog bugarskog grada. A baš kao što je srpska vojska pre više od veka na osmatračnici uzdigla trobojku, tako je, mnogo kasnije, ovde (ponovo) postavljena državna zastava na jarbolu.