Iako je ove godine načelo osmu deceniju, jedno beogradsko zdanje odoleva godinama tako da bi mu mnogi na tome pozavideli. Od prvog dana mu je adresa u samom srcu grada: na uglu Nemanjine i ulice Hajduk Veljkovog venca, gde parira užurbanoj svakodnevici svojih sugrađana.

S pravom se kaže da je sačuvao pozamašno parče istorije, čak i one prilično starije od njega. Samo mali deo njegove riznice čini 40 hiljada fotografija i više od 9 hiljada knjiga. Već punih 70 godina se može pohvaliti jednom od najimpozantnijih kolekcija na svetu, otkako na njegovoj adresi stanuje Železnički muzej Srbije.

Od prve srpske lokomotive do zvaničnog useljenja

Zapravo, zgrada na adresi Nemanjina 6 isprva beše još jedna u nizu javnih ustanova. Za Ministarstvo saobraćaja tadašnje Kraljevine projektovao ga je Svetozar Jovanović, arhitekta koji je Beogradu pre toga već ostavio Zgradu Oficirske zadruge. Do 1931. godine, kada je sagrađena zgrada za saobraćajno ministarstvo, pao je i prvi predlog da se u njemu osnuje muzej.

Do tada je već prošlo pola veka otkako su vozovi zakrstarili Srbijom – najpre do Zemuna, kuda se u junu 1883. zaputila prva lokomotiva, a već septembra iduće godine i na novoizgrađenoj pruzi Beograd – Niš. Na 50-tu godišnjicu gradnje pruge, u prestonici je 1934. godine prvi put upriličena velika železnička izložba – doduše, ne u zgradi koja je pretendovala da postane muzej, već na Tašmajdanu.

Zvanično, muzej se u Nemanjinu 6 uselio 1. februara 1950. godine. Bio je jedini u jugoslovenskoj Federaciji sa zadatkom da sačuva bogatu istoriju železnice, a tek drugi po redu tehničko-istorijski muzej u Srbiji.

Putovanje istorijom železnice, prvi put pod krovom muzeja

Za namerne i slučajne prolaznike, zgrada Železničkog muzeja je prepoznatljiva po svom zelenom zaštitnom znaku. Kraj ulaza ih sa leve strane dočekuje stara parna lokomotiva – „radni staž“ joj je trajao od 1917. do 1965. godine, a pošto teži više od stotinu tona, za nju se pod krovom Muzeja nije našlo mesta. Eksponati koji su mu iza vrata, pak, broje više od 130 godina železničke istorije.

Prvi među njima su izloženi tri godine nakon otvaranja. Tako je i je prva stalna postavka, nazvana „Kroz istoriju jugoslovenskih železnica“, zaživela 30. aprila 1953. godine. Do danas je ostala iza zidova Muzeja, s tim da je dalji razvoj železnice ipak zahtevao reviziju: najpre dve decenije nakon prvog izlaganja, a zatim i 1992. godine, kada se originalna postavka mahom preselila na fotografije.

Ipak, pod krovom Muzeja je zbrinuta čitava riznica originalnih predmeta. Kako ni istoriju železnice ne čine samo pruge i lokomotive, tako su svoje mesto našle makete i železnički fenjeri, uniforme i kape, časovnici, uređaji za kočenje i stari telefonski aparati, tablice sa prvih lokomotiva, kao i telegrafi i skretnični signali koji su svakodnevno asistirali železničarima.

Kada ih se sve ukupno zbroji, ovih autentičnih eksponata je danas preko 40 hiljada. Svi su našli mesta u četiri veće zbirke: najinteresantnija od svih je svakako tehnička, sa kolekcijama lokomotiva, vagona i sigurnosnih i signalnih uređaja. Delići prošlosti ovdašnjih pruga ucrtani su i na železničke i geografske mape i plakate, a ostatak riznice raspoređen je u istorijsku, umetničku i zbirku primenjenih umetnosti.

Legende na putu oko sveta: kako je „Kostolac“ dospeo od Požege do Pariza

Otkako je i zvanično počeo da udomljava riznicu sa jugoslovenskih pruga, Železnički muzej je postao jedna od najstarijih ustanova kulture na Balkanu. Sa bogatom zbirkom koja je ispratila razvoj tehnike, mašinstva i inženjerstva, reputaciju je zavredeo i zbog vrednosti eksponata kojima prestiže svetske muzeje. Neki od njih su i sami prelazili granice od Mediterana ka Zapadu, kao što je to bila čuvena parna lokomotiva „Kostolac“.

Konstruisan davne 1917. godine, „Kostolac“ je postao jedan od najpoznatijih učesnika Solunskog fronta na šinama. Sto godina nakon završetka Velikog rata se našao i u francuskoj prestonici, ovoga puta kao unikatni eksponat na izložbi upriličenoj povodom savezničke pobede.

Mada je beogradski Železnički muzej njegov zvanični vlasnik, „Kostolac“ je u Pariz zapravo stigao iz Požege. Pored beogradskog sastava, Muzej je pre tri decenije dobio i zasebnu „ekspozituru“ na otvorenom, tačnije Odeljenje uzanog koloseka Požega. Zauzevši tako deo pruge Beograd – Bar, na ovim šinama se danas čuvaju najstarije jugoslovenske lokomotive.

„Milan No. 1“, kraljevski domaćin Muzeja

Proširivanjem dela Muzeja izvan Beograda, našlo se mesta i za primerke koji, poput stare, zelene parnjače, nisu stali u Nemanjinu 6. Dopremljeni su sa železničkih stanica širom Srbije, a neki od njih stariji su i od same železnice.

Jedna od takvih, lokomotiva „Rama“, datira iz davne 1873. godine. Bila je parkirana na beogradskoj Železničkoj stanici sve do 1961. godine, a 1882. je povukla i prvi svečani voz na novoizgrađenoj pruzi od Slavonskog broda do Sarajeva. Verovatno najpoznatiji „domaćin“ Muzeja je „Milan No. 1“, prva lokomotiva sagrađena u Kraljevini Jugoslaviji. Napravljena je u radionici rudnika „Majdanpek“, dve godine pre nego što su 1884. vozovi prevalili put prugom od Beograda do Niša.

U nemilosti vremena i ljudske ćudi

Nažalost, od nevolja koje već imaju običaj da zadese muzeje u Srbiji, ni Železnički muzej nije bio izuzetak. Bez adekvatnog prostora koji bi zbrinuo eksponate, mnoge od njih su dokusurile vremenske (ne)prilike. Nekima je, pak, presudila i ljudska ruka. Tako su u beogradskoj „Ložionici“ pre 3 godine stradale lokomotive „Pula“ i „Presek“, a o njihovoj vrednosti svedoči i to što prva – ujedno i najstarija u Srbiji – datira iz 1864., a druga iz 1884. godine. Druge su, ipak, do danas ostale u voznom stanju – poput dve lokomotive iz 1899. i 1900. godine, koje su zbrinute u Resavici nadomak Jagodine.

Još jedan od kurioziteta je i salonski vagon cara Franca Jozefa I, koji se takođe čuva pod vedrim nebom požeškog koloseka. Napravljen je 1897. godine, a austrijski car je njime odlazio put Slavonije u lov. Što se Železničkog muzeja tiče, u njegovim odajama su mahom ostale replike i makete. Diči se i neprocenjivom zbirkom tehničke i istorijske dokumentacije složene u muzejskom Arhivu, a pored biblioteke sa više od 9.000 naslova, istorija železnice je ispričana i na zidovima muzejske Galerije.

Hronike jugoslovenskih pruga rasutih po Beogradu i Srbiji

Zavidna kolekcija starih fotografija narasla je tokom godina na nekoliko desetina hiljada. Tome su davali doprinos i sami Beograđani – Muzeju su poklanjali sopstvene fotografije i tako upotpunili slikovitu priču o obnovi pruge nakon rata.

Najstarije fotografije, pak, datiraju još iz davne 1876. Jednu takvu seriju od 28 fotografija načinio je Lazar Lecter, dvorski fotograf kneza Milana Obrenovića. Među najdragocenijim dokumentima našao se i red vožnje datiran na 25. jun 1914. godine, kada je nadvojvoda Franc Ferdinand u Sarajevo doputovao dvorskim vozom. Među dokumentima se našla i originalna zbirka voznih karata s prve polovine prošlog veka, koja se na evropskim železnicama prodavala od 1900. do 1941. godine.

Pored lokomotiva i vagona raštrkanih širom srpskih pruga, ostatak je ispričan i izvan odaja Muzeja – od „Ložionice“ nadomak Mostarske petlje, robustnog vodotornja kraj Gazele odakle su se parne lokomotive snabdevale vodom, sve do same zgrade sada već bivše Glavne železničke stanice. I ova su mesta tek deo istorije duge 140 godina, a neprocenjiva vrednost ovih artefakata je zaslužna i za to što u Železnički muzej danas zaviri popriličan broj stranaca.