„Danas se i ostatak turske posade iz Beogradske citatele izvezao oko 9½ sati iz jutra na Deligradu niz Dunav i tako su sada, kada mi ovo pišemo, svi gradovi u Srb zauzeti srbskom vojskom."

Da je i poslednji Turčin toga dana deportovan iz Beograda, brže-bolje su obnarodovale i „Srpske novine“. 24. april 1867. godine osvanuo je kao istorijski datum: narod je slavio slobodu, a još više kneza Mihaila kome su istog dana pripali ključevi prestonice.

Kao izravni učesnik ovog važnog događaja našao se i jedan diskretni heroj. U kneževskoj službi je bio nepunih 5 godina, služeći, između ostalog, knezu Milošu i Mihailu u diplomatske svrhe. A njemu slične su Beograđani već viđali sa obala Save i Dunava. Iako su ih ove čudne ploveće naprave isprva propisno zastrašile, najpoznatija među njima se tog proleća odomaćila i kao jedina koja je iz prestonice ispratila poslednjeg Turčina. Zadatak da privede kraju oslobodilačku misiju pripao je slavnom parobrodu „Deligrad“.

Istorijski podvig za ponos

Svoju glavnu istorijsku ulogu „Deligrad“ je odigrao u dva čina. Najpre 24. marta, kada je na tri šlepa spakovana posada od 2 hiljade Turaka. Sledeća tura pošla je ravno mesec dana kasnije, kada su i poslednje čete otplovile niz Dunav.

Verovatno najponosniji je tada bio Jovan Dimitrijević, prvi brodski krmar. Narodu je tog dana delio i svoj štampani „Spomenik“, u kom je dao na znanje „da sam ja dole potpisani sa gospodinom kapetanom Aleksandrom Poznanovićem iz Srbije, 24. marta i 24. aprila 1867. na srpskom parobrodu Deligrad, posle predaje u ruke Srbima Beograda grada, svu tursku vojsku u tursku zemlju na večito odvezao...“.

Akt koji je Dimitrijević „svima srodnicima i prijateljima na večiti spomen izdao“, ostao je kao svedočanstvo tom važnom događaju. No, „Deligradu“ su ovo bile tek dve u nizu avantura. U Srbiju je došao s preke strane Jadrana,  krstario ovdašnjim vodama gotovo pola veka i poslednje dane proveo u Budimpešti. U međuvremenu, njegov dolazak je označio i novi „talas“ u vodenim putešestvijima.

Prvi moderni brod u lukama Kneževine

Otkako su parobrodi s prve polovine 19. veka pristigli u Srbiju, Kneževina se već spremala da oformi parobrodsko društvo. Prvih nekoliko pokušaja nije proteklo slavno, sve dok Ministarstvo finansija, po odluci srpske Vlade i kneza Mihaila, nije pazarilo jedan parobrod iz Trsta.

Do te 1861. godine, monopol je nad ovdašnjim vodama držala Austrija. Sa srpske strane je, pak, obala Save i Dunava u to vreme brojala preko 500 kilometara, povezujući Kneževinu sa Crnim morem. Ekspanzija rečnog saobraćaja, a sa njim i robno-novčane privrede, zahtevala je da Kneževina osavremeni vodeni vozni park.

Ovo je bio povod da srpskim rekama zaplovi prvi moderni parobrod. Iste godine u Srbiju stiže „Pjačenca“, koja je do tada krstarila rekom Po u severnoj Italiji. Parobrod je „rodom“ zapravo bio iz Francuske – tamo je sagrađen 1851., a dve godine kasnije ga je kupila Rusija.

U Srbiji mu je, pak, odmah nadenuto novo ime. Čuveni deligradski šanac nadomak Aleksinca proslavio je srpsku vojsku već s početka veka, kada su Karađorđevi ustanici 1806. nanizali još jednu pobedu u Prvom srpskom ustanku. Tako je i „Pjačenca“, sada pod srpskom trgovačkom zastavom, postala „Deligrad“. Bio je to prvi parobrod tada osnovanog Prvog Srpskog Kraljevskog povlašćenog brodarskog društva, zvanično označivši i početak modernog rečnog brodarstva u Srbiji.

Dugo putešestvije do beogradskih obala

Osim misije izvršene konačnim ispraćanjem Turaka, istorija je o „Deligradu“ još štošta zapamtila. Uz originalne podatke iz 1862. godine, o njegovim prvim mesecima u Kneževini svedoče dokumenti koje čuva Arhiv Srbije. Sam parobrod, težine 275 tona i brzine od 20 kilometara na čas, pokretala je parna mašina od 100 konjskih snaga. Od tereta je mogao poneti do 450 tona, a uz njega je u Srbiju stiglo i 8 šlepova.

Ipak, „Deligradov“ put do Beograda rastegao se na bezmalo godinu dana. Iz rumunskog grada Galaca je pošao jula 1862. godine, a brodom je tada komandovao Boža Radoničić, inače pomorski kapetan rodom iz Boke Kotorske. Očekivalo se da će brod za tri dana najpre stići do Kusjaka nadomak Negotina. Međutim, „Deligradu“ se najpre isprečio nizak vodostaj. Zbog toga je cela posada ostala zaglavljena narednih nekoliko meseci, a uto je na izmaku godine Dunavom potekao i led.

„Deligrad“ je do krajnjeg odredišta morao zaobići još i bombardovanje Beograda tokom sukoba sa Turcima. U savsko pristanište je najzad uplovio u rano proleće 1863. Pored članova srpske Vlade i vojnih zvaničnika, svečano (i ovoga puta bez straha) ga je dočekala i masa Beograđana.

Slavni putnici i razočarani kapetani

Otkako je zaplovio srpskim vodama, „Deligrad“ je isprva služio kao dobavljač vojne opreme. Potom je iz Rumunije dovozio so i petrolej, povremeno transportovao putnike, ali je mogao, sa svoja dva topa, biti i „ubojiti brod“.

Kao „jahta“ je katkad služio i knezu Mihailu Obrenoviću. No, tek što je u Beogradu proveo nekoliko meseci, parobrod je napustio i njegov prvi kapetan. Naime, Boža Radoničić, zatraživši isplatu za tri meseca koja je neplanirano proveo na putu, potegao je prepisku sa Ministarstvom finansija. Ostao je, nakon molbi, žalbi, odgovora i ukaza, prilično nezadovoljan utanačenom nadoknadom. Otuda je, razočaran, svojevoljno napustio službu, a njegovo mesto ostalo je upražnjeno narednih godinu dana.

Tek u martu 1864. godine, Ministarstvo finansija obznanjuje da je „na prazno mesto kapetana parobroda praviteljstvenog (Deligrada) primljen Aleksandar Poznanović privremeno u službu za kapetana istog“. Sa novim zapovednikom, takođe pomorskim kapetanom rodom iz Herceg Novog, „Deligrad“ je tog leta krstario između Beograda i Golupca. Ovom rutom je snabdevao vojno Ministarstvo ogrevom, a potom je do Kragujevca i Gamzigrada isporučivao municiju. Parobrodom su se nakon toga provozali knez Mihailo i knjeginja Julija, kada su ka Šapcu otplovili na tamošnje čuvene konjičke trke.

Kako je „Deligrad“ dobio posvetu u stihovima

Do svog nikada razjašnjenog kraja, Mihailo Obrenović je stigao da još jednom zaplovi „Deligradom“. Parobrod ga je 1867. godine povezao do Carigrada, a uglednog putnika je imao i kada je vratio kneza Miloša u Srbiju nakon Svetoandrejske skupštine. A pre nego što mu je poverena deportacija preostalih turskih vojnika, morao je da promeni ministarstvo – iz finansijkog je 1866. prešao u nadležnost Ministarstva vojnog.

Samo godinu dana kasnije, ostao je i bez drugog kormilara. Zbog čega je kapetan Poznanović okončao službu na „Deligradu“, ostala je nepoznanica. Ipak, o čoveku koji je brodom upravljao tokom njegove najvažnije istorijske misije, zna se još toliko da počiva na srpskom groblju u Istanbulu.

U isto vreme, „Deligrad“ je, osim zaslužene slave, dobio i naročitu posvetu. Nadahnut ovim događajem, Ljubomir Nenadović je ispisao rodoljubive stihove naslovivši ih imenom slavnog parobroda. Ipak, ovo još beše daleko od poslednje misije „Deligrada“ – u „klackanju“ između radnih i ratnih akcija proveo je i narednih nekoliko decenija.

Nastaviće se...