Ostalo je to negde u sećanju mlađih generacija: sredinom ’90-ih, dok su bile deca, volele su da se igraju jedne igre kao za odrasle. Neko bi od klinaca bio kasirka, a ostali bi u njegovom dućanu koješta pazarili.

Iako smo klinci tada jedva imali dvocifren broj godina, naše kase su ličile na prave – ili smo bar improvizovali zamišljajući da imamo prave kase. Imali smo i prave novce, kojima smo punili te kase i tvrdili pazar. A u celoj toj igrariji, jedino su novci zaista bili pravi. Prave novčanice, od pravog papira, ali po jednoj sitnici ipak pomalo čudne.

Na njima je, naime, bilo baš mnogo nula. Nekada je bila prava umetnost izbrojati koliko tih nula ima na novčanici od, recimo, 500.000.000 dinara.

Pritom smo te novčanice nasledili od naših starijih, jer bilo ih je praktično u svakoj kući. Prvo su jedno vreme služile odraslima, a posle i klincima da se igraju prodavnice. Tek dosta godina kasnije, kada smo i klinci poodrasli, mogli smo bolje da razumemo odakle našim starijima toliki milioni.

„Sledeće godine u ovo vreme...“

Iz odraslije perspektive, biti milioner (pa i milijarder) je u nekom trenutku početkom ’90ih postalo deo svakodnevice. Međutim, novčanice sa mnogo nula nisu baš bile poput „normalnih“ miliona. Osim toga, teško da je na oko stotinak hiljada kvadratnih kilometara, kolika je u ono vreme bila površina SR Jugoslavije, postojala tolika koncentracija milionera na jednom mestu.

Ipak, mnogo novčanica sa mnogo nula u ovom slučaju nije bilo oličenje bogatstva. To su na svojoj koži osetili i naši stariji, kojima se tih par godina urezalo u sećanje kao neveselih par godina obeleženih hiperinflacijom. Da je mnoštvo okolnosti bilo drugačije, ovo je mogla biti obećana zemlja i za legendarnu braću Troter – makar bi na ovim prostorima Del Boj mogao da ostvari svoju životnu misiju i „sledeće godine u ovo vreme“ zaista postane milioner.

Nevolja beše u tome što biti milioner u Saveznoj Republici Jugoslaviji početkom ’90-ih ni izbliza nije bilo tako zabavno kao da se dešavalo u nekom od kultnih britanskih sitkoma. Ipak, legendarna opaska starijeg od braće Troter bila je upravo slika i prilika svakodnevice na balkanskim prostorima.

Dramatičnim sledom događaja do opustošene državne kase

Počev od marta 1992. pa do januara 1994. godine, SRJ – a koja se do tada već svela samo na Srbiju i Crnu Goru – postala je druga po redu u svetu sa najvećom stopom inflacije u istoriji. Ispred nje je ostala samo Mađarska, koja je sličnu istoriju doživela 1946. godine.

Uz milione i milijarde, vreme iz kog je i mlađima preteklo hartije za onu njihovu igru je imalo i druge, pripadajuće mu relikte. Prazne samoposluge i redovi ispred istih, dok se za novčanice sa mnogo nula jedva šta moglo pazariti. U stvarnom životu odraslih, kao relikti su se još pamtili bonovi i nestašice benzina. Tačnije, nestašice svega što se nazivalo svakodnevnim životnim potrebama.

Tome je prvenstveno kumovala ona vrtoglava inflacija, a njoj je pak, kumovao nimalo prolećni mart 1991. godine. Zakuvavalo se, doduše, i pre tog proleća, ali je ovo bio početak niza događaja koji su zemlju doslovno doveli do raspada. Uz razbesneli građanski rat, raspadalo se i sve ostalo: pre svega, privreda i tržište, pod čijom kapom je do tog trenutka bilo više od 20 miliona duša.

Sem toga, raspad jedne zemlje je prilično koštao, i to ne samo ljudskih života i sudbina. Novac je odlazio na finansiranje sukoba, a godinu i koji mesec kasnije, u maju 1992., na snagu je stupila i Rezolucija 757. A iza nje se krila reč od koje se s pravom zaziralo – sankcije.

Ovo je već bio presudni trenutak za ionako poljuljano tržište. Nije bio dovoljan veto na izvoz i tranzit robe iz SRJ, već se to poklopilo i sa vetom koje su države članice Ujedinjenih Nacija imale na uvoz robe iz Savezne Republike na svoje teritorije. Na sve to, sankcijama je zapečaćeno i „putovanje“ finansijskih sredstava u tadašnju SRJ. A državi se iz ovoga valjalo vaditi po sistemu hitne pomoći: ne bi li nadoknadila gubitak – jer, državna kasa je rapidno postajala sve praznija – izlaz je potražila u štampanju sopstvenog novca.

Taj zloglasni prefiks „hiper“

Da bi novca, međutim, bilo iole dovoljno, valjalo ga je štampati u ogromnim količinama. Do tada je onaj nemio splet okolnosti – od raspada države, privrede i tržišta, do Rezolucije 757 – već povukao za sobom i nezaustavljivi rast cena. Ipak, nije trebalo još dugo da se inflacija potpuno otme kontroli. Iz džepova se za svakodnevne potrepštine moralo izdvajati sve više novca, sve dok vrtoglavi rast nije dostigao kritičnu tačku.

Ta kritična tačka je imala i svoje utvrđene postotke: primera radi, Međunarodni standardi finansijskog izveštavanja vele da, kada rast cena tokom perioda od 3 godine dosegne više od 100%, inflacija dobija i zloslutni prefiks „hiper“.

Pojedini znalci ekonomskih (ne)prilika predlagali su i sopstvene parametre. Na primer, Filip Kagan, profesor Univerziteta Kolumbiji, povlačio je granicu kada inflacija na mesečnom nivou pređe 50 procenata. Ipak, za prosečnog stanovnika razorene bivše Federacije, ovo nisu bili samo puki postotci.

Uskoro se ova ekonomska zavrzlama pretvorila u beskrajni začarani krug. S obzirom na privredu koja je grcala usled sukoba i sankcija, realnog novca u državnoj kasi nije ni moglo biti. Ne bi li pokrila sopstvene izdatke, država je nemilice štampala novac, ali je taj novac zbog inflacije nemilice gubio vrednost. Stoga se novčanica štampalo još više, toliko da je i Politika novembra 1993. godine izveštavala kako je štamparija novca u Topčideru doslovce danonoćno radila.

U brojkama je to iznosilo u proseku 700 do 800 milijardi dinara. Toliko se najpre dostavljalo glavnim filijalama tadašnje Narodne banke Jugoslavije – i to na dnevnom nivou – a milijarde su se potom dalje distribuirale.

Godine u kojima niko nije želeo da postane milioner

Ako je biti milioner po pravilu zvučalo primamljivo, ’90-te godine su, makar za stanovnike tadašnje Savezne Republike, prilično grubo srušile takvu fantaziju. Ne bi li se, makar uz pomoć štapa i kanapa, stvorila iluzija da u državnoj kasi ima (dovoljno) novca, na novčanice su se počele dopisivati teško izbrojive nule. I nigde se tada u svetu, osim u ondašnjoj SRJ, nije moglo videti da su stanovnici u svojim buđelarima najednom imali milione i milijarde.

Među novčanicama sa brojem nula od kojih bi se zavrtelo u glavi bila je i ona sa likom čika Jove Zmaja od 500 milijardi dinara. Paradoksalno, tolike milijarde nisu bile dovoljne ni da se pazari najobičniji hleb. Ponekad čak ni brašno, ulje ili mleko – pod uslovom da je naprasno obogaćeni narod uopšte imao sreće (ili pak, stizao na vreme) da ih zatekne na opustošenim rafovima.

 

Nastaviće se...