Da jedna prodavnica postane tolika miljenica Beograđana, moglo se videti tek kada je pred njom utihnulo zvanično oduševljenje. Neverica je još i brzo prošla – nije teško navići se na udobnost koju donosi činjenica da po svež hleb, pogačice ili sendviče možete skoknuti 24/7.

To je bilo zgodno i ako ste do Beograda skrenuli tek otvorenim auto-putem koji vas je, uz Gazelu, petlju Mostar ili Terazijski tunel, poprilično spašavao dotadašnjih saobraćajnih čepova. Tim pre je 4. decembar uistinu zavredeo da bude svečan, kako za Beograđane, tako i za gradski i državni vrh.

Potonji je, pak, stigao da svečano pootvara sve u jednom danu. A ovi drugi, obični Beograđani, stigli su da makar u narednoj deceniji okuse blagodeti života u socijalističko-federativnoj republici.

Potrošački raj, ali ne samo za potrošače

Što se Josipa Broza tiče – još jedne od najglavnijih zvezda tog dana – na račun automata koji su besprekorno radili je još i lako uputio šalu. Ozbiljnije su ga, ipak, zaintrigirale malo drugačije „igračke“: dugo je po svečanom otvaranju u Robnim kućama „Beograd“ posmatrao fotoaparate, što je i bilo za očekivati od strastvenog fotografa-amatera.

Bilo je za očekivati i za sedmu silu da ne izostavi ovakve detalje u štampanom prenosu. Za velegrad je taj četvrti decembarski dan ipak bio poseban, što je na svojoj koži osetila još jedna klasa velegrađana – ona radnička.

Decenijama kasnije to zvuči pomalo neverovatno, možda kao što je tih godina zvučalo i da jedna prodavnica radi dan i noć. Ali, nije to samo kupcima išlo u prilog – jugoslovenski san su živeli i radnici Robnih kuća „Beograd“.

To što su noćne smene počele da se podrazumevaju, nije se nijednom dovelo u pitanje. Stotinak poslovođa, trgovaca i kasira u novootvorenom dragstoru u Nušićevoj, pamtilo je svoj radni vek kao zlatne godine života i rada. A kako i ne bi – za prve dve dnevne smene su bili pristojno nagrađeni, a još pristojnije za onu treću, noćnu.

Isto je važilo i za prekovremeni rad, koji se takođe nije dovodio u pitanje. Razume se, solidniji trgovački učinak je povlačio i solidnije kompenzacije (iliti, sistem rada na procenat), pa je realno bilo da trgovac za jedan mesec zaradi dve ili tri mesečne plate.

Poređenja radi, ta suma od prosečnih 500.000 dinara bila je istovetna zaradi prosečnog generalnog direktora. Opet poređenja radi, brzo se sa tolikom sumom moglo uštedeti za ganc novog „fiću“, koji je od tri prosečne zarade bio skuplji tek 100.000 dinara.

Svašta se nešto još moglo u tom raju za kupce i trgovce: da se putuje ili uredi novi stan – razume se, stan koji se mogao dobiti upravo od Robnih kuća „Beograd“. I u takvom raju, naposletku, nije bilo teško ni biti fin. Prodavci, osim što bi svakome bez izuzetka poželeli „dobar dan“, držali su u malom prstu i sve detalje o artiklima.

Još manje stoga iznenađuje da se dobar deo uposlenih školovao upravo za trgovačka radna mesta. Plaćena praksa je postojala i za srednjoškolce, a ovi bi, uz „platu“, dobili i zanat i diplomu. I, naravno, još pogodnosti ako bi se uposlili u beogradskoj robnoj kući – od toplih obroka i doručkovanja u kantinama, do uniformi sa kravatama, letovanja u (radničkim) primorskim odmaralištima i ulepšavanja u frizerskim salonima koje je imala svaka velika prodavnica.

Bile su to i godine u kojima se nije pomišljalo na otimanje sa rafova. A još kako je na njima bilo svega i svja: samo unutar svečano otvorenog dragstora se nalazila, osim svega ostalog, i pečenjara koja je takođe radila od 0-24h.

U svako doba su, osim pečenja, mirisale kifle, paštete i žu-žu. I svakog dana je pred dragstorom zastajalo bar 15 kamiona punih svežeg hleba. Kolone kupaca su, pak, preferirale proizvode tadašnjih jugoslovenskih giganta: Kraša, Soko Štarka, Pionira i Bambija.

Šta je Jugoslovenima zaista značila Robna kuća u centru Beograda?

Mada je pomalo oteo slavu Gazeli ili Terazijskom tunelu, prvi velegradski dragstor je bio još jedan u nizu simbola Robnih kuća „Beograd“. Trgovinsko preduzeće je počelo da zauzima mesto giganata nepunih 5 godina ranije, a u naredne dve decenije prešišalo je trgovačke lance i unutar i izvan jugoslovenske granice.

Samo dva evropska lanca su imala veći promet od beogradskog. Zlatne godine radničke klase je živelo oko 10 hiljada radnika, sve dok i ovdašnja ekonomija nije doživela krah.

Reči koje su najavile kolaps bile su – spoljni dug. Kriza se, doduše, zakuvavala nekoliko godina (a poklopila se pritom i sa smrću Josipa Broza), pa su se Robne kuće „Beograd“ dobro držale sve do početka ’90-ih.

Preduzeće je još tada, sa više od 100 hiljada artikala, ostvarivalo milionske dnevne promete. Ali, ne zadugo – potpuni kolaps je usledeo 1992., a deset godina kasnije i stečaj.

Ipak, „zlatne ’70-te“ su zaista bile zlatne, i to u svako doba dana i noći – makar u i ispred dragstora koji je pomalo oteo slavu Terazijskom tunelu i Gazeli. I bilo je prilično živo, u koje god doba da ste se ovde zatekli.

Od danonoćnog šarenila do sivih ’90-ih

Noćne smene su, ipak, bile na specifičan način živahne. Razume se, radnog naroda se u to doba nije mnogo viđalo (osim, eventualno, onih koji su takođe radili treće smene), pa ih je iza ponoći manje-više odmenjivao nacvrcani narod.

Pijanci bi se pred dragstrorom nacrtali već u 2 časa izjutra. Među njima, po pravilu, i oni koji su probavali da užickaju za piće, a u međuvremenu i glumci kada im se završe predstave, a bifei u pozorištima pozovu na fajront.

Dok su ovi umeli da u nedogled razvezu jezike, pred svitanje, tamo oko 4 sata izjutra, dolazila je sledeća garnitura umetnika. Muzičari su u to doba završavali smene po hotelima i restoranima, a dok se i oni raziđu, mogli su naići i vredniji Beograđani, koji su kupovinu skidali sa dnevnog reda već na početku dana.

Slabo se tada slutilo da će kriza udariti koliko za deceniju-dve. Najpre kriza sa nestašicama i polupraznim rafovima, koje je s početka ’80-ih ispraznio spoljni državni dug.

Desetak godina kasnije, osim rafova su opusteli i džepovi – a njih je ovoga puta ispraznila hiperinflacija. Ipak, moralo se, osim nečega pojesti, i ponešto obući, pa su se Beograđani dosetili kako da jedni zarade, a drugi pazare odeću za sitnije novce.

Uostalom, zašto kupovati u robnoj kući za, recimo, 750 dinara, kada je ispred nje moglo za 500? Silom neprilika prodavci, snabdeveni kutijama koje su donosili direktno iz fabrike, još malo su pogurali Robne kuće ka konačnom kolapsu.

Tu su ga posle ostavili moderniji tržni centri i opusteli lokali u pešačkim prolazima. Za to vreme, svečanog decembra 1970., te oduševljenja i neverice koju je donelo otvaranje prvog dragstora, danas se seća tek poneki video snimak.