„Viteški Kralj Srbije, uz blagoslov Sv. Pravoslavne Crkve, dobio je suprugu u bajnome licu izabranice Svoga srca, a Srbija i srpski narod Kraljicu svoga roda, svoje krvi…“

Vest koju su tog 25. jula 1900. godine obnarodovale „Srpske novine“ krila je mnogo toga iza svojih redaka: događaj propraćen neviđenim interesovanjem, velika negodovanja i manje čujna odobrenja, a najviše od svega – burna trvenja među glavnim i sporednim akterima.

Venčanje kralja Aleksandra i kraljice Drage bila je i jedna od najburnijih epizoda koje su kraljevsku porodicu uplele u dramu. Uz isto toliko intriga, svadba kraljevskog para obeležila je i sam početak 20. veka.

U početku behu spletke

Mnogo pre nego što je za suprugu uzeo ženu koja nije kraljevskog porekla, u životu Aleksandra Obrenovića nizalo se mnoštvo kontroverzi. Od strane državne vlade gotovo da je bio omražen, a na kraju prezren i od rođenog oca i majke. Silna koplja su se lomila i oko njegovog izbora kraljice. Uzeti za brak ženu koja je bila udovica, pritom od Aleksandra starija više od decenije – a na sve to okićena i epitetom razvratnice – nikako nije slutilo na dobro.

Bilo je raznih nagađanja i oko isprva tajne veze Aleksandra i Drage. Na stranu što ju je pratilo protivljenje kraljevske porodice, pre svega Natalije i Milana Obrenovića, šuškalo se i da je sama kraljica Natalija hotimice svom sinu „namestila“ svoju dvorsku damu. I sve to da bi Aleksandar, inače prilično svojeglav, uz sebe kao uzor imao racionalnu i odgovornu ženu.

Sve i da je tako bilo, situacija se, po svemu sudeći, otela kontroli. Natalija Obrenović se na kraju naprečac okrenula protiv sina, budući da Aleksandar nije prezao da po svaku cenu istera svoje. To je zatim povuklo osudu porodice i državnog vrha, ali i javnosti koja je ostala zatečena razvojem događaja.

Na tragu neočekivanih preokreta

Pre nego što je pao u nemilost čak i svojih bliskih savetodavaca, Milan Obrenović je pred ministrima novooformljene vlade izneo važno pitanje: mladom Aleksandru je valjalo naći časnu i dostojnu suprugu. Milan je već imao na umu da to bude nemačka princeza od Šamburg-Lipea, inače kćer njegovog bliskog prijatelja.

Aleksandar je u to vreme već držao titulu kralja, otkako mu je otac 1889. godine prepustio tron. U Beogradu se, međutim, već nije mogla sakriti činjenica da između kralja i dvorske dame postoji nešto više od prijateljstva. Draga Mašin je gotovo redovno bila među zvanicama na važnim prijemima, dok su poneka istorijska pisanija navodila da je udovica inženjera Mašina pobrala veoma lepe utiske javnosti.

Hvalile su se njena prefinjenost i lepota, ali i inteligencija – ipak to beše školovana dama iz dobre porodice, čiji spisateljski talenat nije prolazio nezapaženo. Cenila se i njena taktičnost i odmereno vladanje, a tek bi se iz pisama koje je razmenjivala sa kraljem saznalo da je njihova ljubav prkosila svim pravilima. Kada su se Natalija i njena dvorska dama najzad 1887. vratile u Beograd – a sudbonosni susret je Aleksandra i Dragu spojio dve godine ranije u Francuskoj – nije se više mogla sakriti ni njihova prisnost.

Uzbuna u kraljevskoj porodici

Lepi utisci i sentimenti će se u Srbiji preokrenuti već nekoliko godina kasnije. Bez ikakvog upozorenja je odjeknulo i saopštenje koje je 8. jula 1900. godine obelodanio kralj Aleksandar.

Nakon što je javno zaprosio svoju izabranicu, obelodanjeno je i da će buduća kraljica biti Draga Mašin. Međutim, Beograd ovu vest nije dočekao sa oduševljenjem. Kraljeva verenica je bila udovica, uz to 12 godina starija od njega, što u tadašnjem patrijarhalnom društvu nije prolazilo tako lako.

U javnosti kao da je nastalo vanredno stanje. Još više su se usprotivili ljudi bliski kralju, polemisala je i negodovala cela Srbija, a najglasniji su u tome bili tadašnji policijski ministar Đorđe Genčić i kraljica Natalija.

Ministar je brže-bolje prekopao policijsku arhivu – iz 12 dokumenata je potegao navodne dokaze o brojnim ljubavnicima buduće kraljice. Žestoko je reagovala i kraljeva mati prozivajući Dragu da je razvratnica, te da kraljevskoj porodici neće moći da podari potomstvo. Time se i Natalija Obrenović okrenula protiv dojučerašnje miljenice, a osude su stigle i od Aleksandrovog prethodnika.

Kralj Milan je otišao korak dalje i demonstrativno napustio Srbiju. Pošao je najpre u Bukurešt, odatle dalje u Beč, gde je nepunih godinu dana kasnije i preminuo. Sve to ipak nije obeshrabrilo Aleksandra da ustraje u svojoj nameri – za datum venčanja je odredio 23. jul 1900. godine.

Ucenom do blagoslova

Osim što je protiv sebe okrenuo i porodicu i politički vrh, kralj Aleksandar je, izabravši Dragu za suprugu, pogazio i doskorašnju politiku ženidbe srpskih vladara. Umesto princeze koja je poticala iz evropske porodice, nova kraljica je bila srpskog porekla.

Sa tom mišlju se uputio kod beogradskog mitropolita ne bi li izmolio blagoslov. Međutim, i pored indicija da se ženi „pravom Srpkinjom“, nije uspeo da umilostivi mitropolita. Preostalo mu je da pribegne pretnjama: ne bude li po njegovom, odreći će se titule kralja, ostaviti zemlju bez vladara i sa Dragom otići u Francusku, u luksuznu banju Bijaric gde je sa njom i započeo romansu.

Sada ni mitropolit nije imao izbora nego da pristane na blagoslov. Dogovor oko venčanja je pao, a Aleksandara Obrenovića je obradovala i vest da će venčanju kumovati ruski car Nikolaj II Romanov.

Za ljude bliske kralju, pa i celu beogradsku javnost, teško da je bilo povoda za veselje. Draga Mašin je uveliko bila predmet čaršijskih ogovaranja, dok se za Aleksandrove vladavine čak i Vladan Đorđević, kog je na čelo srpske vlade svojevremeno imenovao kralj Milan, odrekao svoje funkcije.

Saten i brilijanti za prvu damu

I pored nimalo prijatnih okolnosti povodom venčanja (novog) veka, na pripreme se nije mnogo čekalo. Za buduću kraljicu, Dragu Mašin, morala se nabaviti venčanica dostojna prve dame.

Njena zanosna satenska haljina boje slonovače ovekovečena je i objektivom Milana Jovanovića. Beogradskom fotografu pripalo je ekskluzivno pravo da u javnost prvi izađe sa snimcima ceremonije. Na njima se videlo da ni Draga, sudeći po izgledu, nije zaostajala za prvim damama širom Evrope. Nije se štedelo na briselskoj čipki, a sama venčanica, sa visokom kragnom koja je skrivala vrat, pratila je manir haljina poslednjih decenija 19. veka. Dok joj se sa leđa spuštao dugačak šlep, ispod tijare ukrašene brilijantima padao je kraljičin veo.

Moglo je biti da je Dragina haljina dospela u Beograd iz jedne krojačke radnje u Beču, ili iz Pariza, uz zahtev da bude odabrana na Srpskom paviljonu tamošnje Svetske izložbe mode i smesta poslata u prestonicu. Pretpostavlja se i da je venčanica mogla biti naručena mesec dana uoči ceremonije. O tome se, pak, moglo nagađati samo na osnovu nekolicine istorijskih podataka, ali je i ovaj detalj ostao u senci daljeg niza kontroverzi.  

Nastaviće se...