Beograd je dobrano zakoračio u 20. vek, a time otvarao vrata trendovima koji su se u Evropi već podrazumevali – na primer, da postane grad koji je bio na glasu zbog akademiski obrazovanih ljudi, dok su potonji istovremeno stavljali prestonicu na mapu Evrope. Kada je u Beogradu osnovana Katedra, a zatim i Institut za fiziologiju, ovdašnji naučnici su na tome mogli zahvaliti prvom fiziologu koji je iz Francuske došao u Srbiju.

Decenijama kasnije, Ivan Đaja je u naučnim krugovima već bio dobro poznato ime. No, prepoznavali su ga i po sklonostima zbog kojih se ne bi moglo reći da je bio omiljen, naročito među onima koji nisu marili za granice između nauke i politike. (Nova) komunistička vlast ga je odmah nakon Drugog svetskog rata proglasila svojim protivnikom, što Ivanu Đaji, očito, nije smetalo. U suprotnom, verovatno se ne bi „pobunio“ kada je za člana SANU predložen Josip Broz lično.

Sam protiv Tita

Predsednik je, doduše, pre toga morao da dobije zeleno svetlo akademske zajednice. Pravilnici su nalagali da glasanje mora biti javno, a i sam Broz je za to vreme bio prisutan u sali. Samo je jedan glas bio protiv njegovog članstva, nakon čega je Ivan Đaja u svoju biografiju upisao još jednu crticu – kao naučnik koji je Titu „rekao“ ne.

Nije to bio jedini put da se Đaja usprotivio preplitanju nauke i politike: prethodno je, istim povodom, uskratio glas i kralju Aleksandru. Ipak, nije od tog protivljenja bilo mnogo vajde, jer je Tito, kao počasni član, u SANU ostao do smrti.

Ipak, Đaja je i zbog drugih stvari izazivao negodovanje kolega i, manje-više, cele naučne zajednice. Najviše zamerki je bilo zbog njegovog trećeg braka, u koji je ušao sa asistentkinjom koja je od njega bila dve decenije mlađa. Prethodne dve supruge su obe preminule mlade, a budući da se asistentkinjom oženio već u poznijim godinama, jedino ga je ona i nadživela.

Čovek koji je voleo da postavlja pitanja

U međuvremenu, Đajina posvećenost nauci se nikada nije dovodila u pitanje. Koliko god da je mogao, „čuvao“ ju je i tokom burnih godina Drugog svetskog rata. Kada je izgorela zgrada u kojoj je radio, Đaja je iz ruina spasao štagod je mogao, a zatim odneo na Institut za patologiju na Medicinskom fakultetu.

Tamo je sarađivao sa medicinarima, ali je svako malo izlazio iz strogo naučnih okruženja. I to je, doduše, bilo u svrhe popularizacije nauke, pa su Ivana Đaju znali i kao čestog gosta radijskih emisija.

Nije mu teško padalo ni pisanje, tim pre što su se njegovi naučni radovi brojali u desetinama. Nakon Drugog svetskog rata, radove je prvenstveno objavljivao u Glasniku Francuske akademije nauka – one koje je pisao na maternjem jeziku – a zatim i u Glasniku Srpske akademije. Dotakao se i pisanja filozofske literature, a takvo beše njegovo kapitalno delo „Čovek – inventivni život“. U njemu, Đaju nisu interesovale samo evolucija i Darvinova teorija, već i pitanja na koja (još) nije bilo odgovora: na primer, kako su ljudi, za razliku od majmuna, načinili tako veliki skok u razvoju inteligencije.

To što je voleo da postavlja kompleksna pitanja, dovelo je Ivana Đaju, naposletku, i do važnih otkrića. A ona nisu bila značajna samo za drugu polovinu prošlog veka, već i za budućnost nauke – od hirurgije i kosmonautike, do eksperimenata sa matičnim ćelijama. Ipak, jedan deo naučnika je donekle skrajnuo Đajina otkrića, naročito nakon njegove smrti.

Nije, inače, neuobičajeno da se naučna otkrića nakon izvesnog vremena proglase zastarelim. U oblastima koje konstantno napreduju, pojedina literatura pre ili kasnije postaje prevaziđena. Tako su i savremeniji naučnici, po pitanju radova Ivana Đaje, bili stava da je „nedolično“ oslanjati se na tako staru literaturu. Ipak, neke od naučnih metoda o kojima je Đaja pisao pre bezmalo sedam decenija, ispostavile su se kao sve samo ne prevaziđene: takav je, recimo, slučaj sa kosmonautima koji lete na Mars, ili svemirskoj radijaciji i hibernaciji u kosmosu.

Stopama Tesle, Cvijića i Fleminga

Bilo da su se njegova otkrića smatrala „zastarelim“ ili ne, pojedini naučnici su za Ivana Đaju smatrali da je bio ispred svog vremena. Videlo se to po tome što je Đaja odgovorio na neka pitanja koja su i danas u nauci aktuelna. Ipak, tome je kumovala i činjenica da su njegovi naučni radovi danas gotovo u potpunosti nepoznati, što znači da naučnici nisu ni imali gde da ih pročitaju.

Tako su bar stvari stajale u Beogradu i u Srbiji. Za to vreme, Ivan Đaja je 1954. godine izabran za počasnog doktora Univerziteta u Parizu i bio je treći sa ovih prostora kome je to pošlo za rukom – odmah iza Nikole Tesle i Jovana Cvijića. U isto vreme, Đaja je bio i jedan od retkih izuzetaka za koga se pročulo dok je radio u nekadašnjoj Jugoslaviji.

Budući da je doktorirao na Sorboni, imao je privilegiju da postane deo akademske zajednice u Evropi – razume se, uz mogućnost da tamo ostane i nastavi karijeru. Međutim, dolazak u Beograd je tim pre doživljavao kao izazov i, uprkos tome što je povremeno bio „trn u oku“ (kako ovdašnjim vlastima, tako i akademskoj zajednici) govorio je kako je tek u Beogradu bio svoj na svome.

U prestonici je, inače, živeo u Profesorskoj koloniji, gde je imao komšije za koje je takođe čuo ceo svet – poput prijatelja i naučnika, Milutina Milankovića. Kao što je često bivao slučaj sa pojedincima iz sveta nauke, Ivan Đaja je pripadao i istaknutim masonima. A nepunih 7 decenija nakon Đajine smrti, seća ga se, uglavnom, tek uža naučna zajednica.

Ipak, Ivan Đaja je živeo u vreme kada su se naučna dostignuća mnogo više cenila. Za člana su ga imale tri akademije: srpska Kraljevska akademija nauka, te Jugoslovenska i Francuska akademija. U potonjoj je nasledio Škotlanđanina Aleksandra Fleminga, mikrobiologa zaslužnog za to što danas imamo penicilin. Tako su, uostalom, nalagala pravila Francuske akademije: Đaja je mogao postati član tek nakon smrti nekog od aktuelnih članova.

Godine 1957., u Beogradu je organizovan i kongres u Đajinu čast. Bio je to poslednji događaj kome je prisustvovao, jer je iste godine preminuo od srčane kapi. Ali, Beograd je sačuvao makar njegovo kapitalno delo – udžbenik iz fiziologije, tada prvi u prestonici i u regionu. A osim Instituta za fiziologiju i biohemiju koji danas nosi Đajino ime, upamtila ga je i jedna ulica na Vračaru: ulica Ivana Đaje.