Tek što se vratio u prestonicu sa uručenja Nobelove nagrade, slavni Ivo Andrić sastao se jednog petka sa svojim dragim prijateljem Jakovom Grobarovim. Znao je nobelovac da se Jaša oduvek mučio, te da su mu beogradske kafane i trotoari bili najsigurniji domovi. Znao je i da kao pesnik, iako cenjen, nije lagodno živeo.

Dočekavši ga tog dana pred Narodnim pozorištem, Andrić mu reče da ga u Udruženju književnika čeka koverta s novcem da ga izbavi finansijskih muka. A Jaša odmah pohita do Kluba književnika, jer valjalo je u to ime najpre častiti drugove boeme. Pričalo se i da je veselje potrajalo sve do ponedeljka: smatrajući da je već otpisao stare dugove, Grobarov je, uz obrtanje tura "na crtu", velikodušno obećavao pozajmice. I sve to još ne znajući kolika ga suma čeka.

Jašina velikodušnost pokazala se na kafanskom cehu od današnjih pola miliona dinara. Međutim, otišavši tog ponedeljka po novac, ostao je zatečen: suma je pokrivala tek polovinu računa. Koverta je ostala kod upravnika kafane, a Jašini u beskraj odlagani dugovi na kraju su oprošteni.

Nije to bila jedina Jašina kafanska anegdota. I mada dobar deo njih jeste pripadao kafanama, legendarni stihotvorac našao je mesto među najnekonvencionalnijim figurama prestonice upravo zbog svoje neobične životne priče. Ali, zašto je Beograd tako dobro upamtio Jakova-Jašu Grobarova?

Od mostarskih ulica do beogradskih književnih klubova

Pesnikova biografija započinje 1938. godine u Mostaru. Jaša je rođen kao Miladin Kovačević, a životne nedaće snašle su ga otkako se još kao dečak našao na ulici. Najpre je ostao bez majke, a Drugi svetski rat ostavio ga je i bez oca. Srednju školu je završio prepušten sam sebi.

Do ’50-tih godina prošlog veka, Miladinov život je bio obeležen lutanjem. U to vreme upoznaje i Momu Kapora, tada još uvek malo poznatog u likovnim i književnim krugovima. Kapor ga vozom dovodi u Beograd, i otad se Miladin snalazio kako god je umeo.

Ne birajući poslove, malo po malo je usput počeo beležiti stihove. Oni ga isprva dovode do Kluba mladih pisaca, a potom do Kluba književnika. U potonjem će Miladin otkriti i svoje najdraže mesto, jer će u tamošnjoj kafani postati redovan gost.

U društvu najpoznatijih prestoničkih boema

Tadašnja stecišta pisaca (kako književni klubovi, tako i prestoničke kafane) među prvim su mestima gde je Miladin Kovačević stekao verne prijatelje pesnike. Pokušavajući da zaradi za život, radio je, između ostalog, i kao grobar. To je bilo vreme kada će stvoriti svoj novi identitet – onaj pesnički. Od najranijih stihova "ja – kob, groba rob", nastao je pseudonim Jakov Grobarov.

Na prvi pogled je bilo jasno i da je Grobarov odavao vrlo specifičnu ličnost. Važio je za ekscentrika čak i u krugovima sebi sličnih, ne dajući se povinovati ustaljenim normama. S jedne strane, njegov pesnički talenat priznavali su mnogi beogradski umetnici. Puno je vremena provodio u kafanama – zapravo, nije bilo kafane u kojoj nije bio viđen, od "Grmeča", "Mornara", "Zlatnog burenceta" do "Kragujevca" – i često drugovao sa poznatim boemima kao što su Brana Petrović, Bogdan Tirnanić, Zoran Radmilović, Libero Markoni i Toma Zdravković. Posebno je voleo da podeli čašicu sa Brankom Miljkovićem i Danilom Kišem, ali nesvakidašnja buntovna priroda načinila je od njega, kako bi se danas reklo, "andergraund" pesnika.

Foto: YouTube screenshot / KCN

Poeta koji je prkosio konvencionalnosti

Od svega što je radio da bi obezbedio kakvu-takvu egzistenciju, Jaša Grobarov se naposletku okrenuo pisanoj reči. 1961. godine izlazi njegova prva knjiga "Odgonetka sna", a zbirka pesama "Hodočasnik" usledela je 1968. Jašine priče objavljivane su u "Politici", "NIN"-u i periodičnim književnim publikacijama. U potpunosti se posvetivši pisanju, ekscentrični boem se svesrdno trudio da, zapravo – ne radi ništa. Bar ne ono što bi konvencionalan svet smatrao "pravim" zanimanjem.

Ali, Jaša za to nije ni mario. Radio je samo ono što je hteo, a pojmovi kao što su "stan" i "stalna primanja" nisu mu bili previše inspirativni. Čak i kad su mu četvorica prijatelja – Brana Crnčević, Matija Bećković, Duško Radović i Skender Kulenović – sredili posao urednika poezije u tada poznatoj izdavačkoj kući "Prosveta", Jaša se prvog dana nije ni pojavio na novom radnom mestu.

Cena koju je za to platio nije bila mala. Stanovao je po celom Beogradu: spavao je pod mostovima, liftovima i kao ilegalac u Studentskom gradu. Jednom prilikom, tadašnji ministar kulture Milan Vukos doznao je da Jaša nema krov nad glavom. Uredio je da mu se dodeli stan iznad kafane Kalenić, a to je Grobarovu došlo kao kec na 11 – i stan i kafana u jednom. Ipak, priča se da je novi Jašin dom već prvog dana ostao bez ulaza: ne mogavši da se zamajava zaključavanjem i otključavanjem, pesnik je rešio stvar tako što je iščupao ulazna vrata.

Nezaboravljena legenda među beogradskim pesnicima

Iako je zbog ekscesa redovno upadao u nevolje, jednu stvar mu je bilo nemoguće osporiti: kao pesnik, romansijer, lirski poeta i pisac kratkih priča, Jakov Grobarov je bio izuzetno cenjen. Poštovali su ga i pisci i uvaženi akademici, ali pesnički talenat i kvalitet nisu mu doneli nijednu književnu nagradu. Uz to, Jaša je odbijao da i među umetnicima bira strane. Nikad se nije priklonio nijednom umetničkom pokretu i grupi, već je do kraja ostao institucija za sebe.

Od književnih dela, zapažene su bile zbirke pesama i priča "Bliži se 2000" (1989), "Moje najbolje priče" (1991), "Ožiljci za sva vremena", zatim romani "Fioka bez broja" (1973), "U svlačionici" (1976), "Od boga ili đavola" (1990), kao i dve knjige "Kafanskih bisera" objavljenih 2010. i 2011. godine.

Da je do kraja ostao nepopravljivi ekscentrik svedoči i epizoda tokom boravka na odeljenju za odvikavanje od alkohola. Prijatelji koji su ga posećivali svakodnevno su Jaši donosili jaja. Međutim, kada je jedno slučajno puklo, lekari su napokon shvatili u čemu je štos.

Pre nego što bi dospela do Jaše, iz jaja su špricem vađena belanca i žumanca i namesto njih ubrizgavana rakija. Tako je i Jaša umesto proteina nastavio da pije alkohol. Lekari su mu pripretili da, ako tako nastavi, neće živeti duže od tri meseca. No, ironija je ipak bila na njegovoj strani: tri meseca nakon ovog incidenta, preminuo jedan od tamošnjih lekara.

A Jaša je, iako pred kraj života teško bolestan, doživeo lepih 75 godina. Za to vreme je  ušao u krug legendarnih Beograđana i ostao neprevaziđen po nebrojenim anegdotama. Preminuo je u Beogradu 2013. godine, a jedno od najvećih priznanja dodelio mu je slavni Ljubivoje Ršumović: "Beograd bez Grobarova bio bi prilično pust!".

*Naslovna fotografija: Digitalni arhiv Narodne biblioteke Srbije / Kolekcija Branibora Debeljkovića