„Makiško naselje bilo je čudno naselje. Sa svih krajeva dolazili su ljudi da na tom prostoru potraže utočište. Preko noći podizane su nehigijenske zgradice za stanovanje. Za nekoliko godina podignuto je više stotina udžerica u kojima je živelo 500 domaćinstava. Male baštice sa povrćem, domazluk Makišana, nicale su kao pečurke posle kiše.“

Zvuči kao početak priče o nekakvom fino ušuškanom predrgrađu. Zafalila bi još bela ograda, pa da ovakav jedan opis zazvuči čak i idilično. Avaj, idili ovde nije bilo mesta, belim ogradama još manje, tim pre što su žitelji ovog „čudnog naselja“ ovde živeli – ili, bolje rečeno, životarili – skoro kao po kazni.

A dospeli su od kojekuda; što iz unutrašnjosti zemlje, što iz samog Beograda, i sreli se na jednoj povelikoj ledini. Oni iz unutrašnjosti su tražili put do prestonice, vođeni trbuhom za kruhom. Ove druge je na tu poljanu dovela „samo“ nemaština.

Sve se to zbivalo između dva rata, kada je Beograd počinjao da raste. Makišani, koji su, kako bismo pretpostavili, takođe želeli da budu njegov deo, ostali su nekako zaglavljeni – između Žarkova i Obrenovačkog puta, a bliže ovom drugom. Njihova poljana je, inače, samo naizgled bila bez konkretnije upotrebne svrhe. Ispod nje su tekle podzemne vode koje su, još od 1892. godine, snabdevale gradski vodovod. Do 1934., Makiš je formalno pripadao ataru Žarkovačke opštine.

Nije to, dakle, bila sasvim ničija zemlja, ali sada su je, sticajem sopstvene muke, prisvojili oni što su se nazivali Makišanima. Nisu ih svi smatrali dobrodošlima – Žarkovčani su na svoj način protestovali, ograđujući plotovima svoje parcele. Nastavilo se to i nakon 1934. godine, kada je ledina kraj Obrenovačkog puta pripojena Beogradskoj opštini. Trebalo je da ti plotovi odvrate doseljenike, što se delimično ispostavilo kao ćorava rabota.

Jatagan mala dobija konkurenciju

Do izmaka ’30-ih godina prošlog veka, Makiš je već mogao da se nazove pravim naseljem. Neformalnim, doduše, jer nije tu bilo mnogo šta što je podsećalo na uređeno mesto za život. Makišani su ga uredili sami, što ne bi bilo sporno da nije reč o ljudima koje pas nije imao za šta da ujede.

Štaviše, stanje na terenu je svedočilo tome da je čak i Jatagan mala, inače poznata kao zbežište ubogih, bila „uslovnija“ za život od Makiša. Teško je proceniti koliko se ljudi skućilo na ovom poljančetu, jer zvaničnih podataka nije bilo. Mogli su se prebrojati samo „razni građevinski objekti“, čiji broj je ubrzano rastao u međuratnom periodu.

Tako je i štampa krajem ’30-ih izašla sa brojkom od 500 domaćinstava. U praksi je to značilo mnogo više duša, jer su i domaćinstva u ono vreme bila brojnija. Prema odokativnoj računici, broj Makišana se penjao i na (više od) 2.500.

Među njima je bilo i onih koji su čak i iz Jatagan male morali da odu – nisu mogli da plate ni tamošnju „bednu“ kiriju. Ni u Makišu im nije ostajalo mnogo, jer je jedna porodica bila osuđena koliko na jednu prostoriju. Nije tu bogznašta stalo osim pećke, omanje slamarice – a na nju su, za počinak, morali da se zbiju svi ukućani – i omanjeg stola. A na njemu činija sa vodom, te nekoliko šerpi, činija i kašika. I da su im udžerice bile veće, teško da bi imali čime da ih popune.

I Bara Venecija dobija konkurenciju

Bile su i takozvane kuće sklepane po principu „uradi sam“. Nekoliko dasaka obloženih blatom, pa se brzo i iskrive, ali dobro su došle makar kao zaštita od vetra. Jer, od kiše (i vode uopšte) nije ni vredelo štititi se. Na stranu što je Makiš ležao kraj reke, pa još na podzemnim vodama, već se na ovu stranu slivao i otopljeni sneg. Voda se zadržavala mesecima, praveći od ove ledine nešto čemu bi više pristajao naziv „Bara Makiš“.

Nisu u tim uslovima vredeli zidovi od dasaka, a ni bilo kakva obuća. Makišani su se mogli videti kako bosi gacaju kroz vodu, a kad padne veče, tišinu je u krešendu gušio kreket žaba. Samo je za retke ovo bila svojevrsna meka: pre svega, za rojeve komaraca koji su sa dolaskom toplih dana neumoljivo zujali. Čak i kad se zemljani podovi koliko-toliko osuše, ne bi dugo ostajali suvi. Stanovnici su ih revnosno kvasili, sve potkrepljeno argumentom – da se u prašini ne bi legle buve.

A onda je Beogradska opština skovala sopstvene planove. Naumila je da se na poljanama Makiša proširi gradski vodovod, što je zahtevalo eksproprijaciju zemljišta – istog onog koje je još uvek formalno pripadalo meštanima Žarkova.

Dotični su se sada našli između dve vatre. S jedne strane, nije im bilo drago što je na poljani niklo nehigijensko naselje. Sa druge, nisu želeli da se odreknu svojih parcela. Tadašnji predsednik Beogradske opštine, Jevrem Tomić, dumao je kako da „spase“ žitelje Makiša.

Otuda je u julu 1940. godine i sam izašao na teren. Ali, tamo je naišao na stanje kakvom teško da je bilo spasa. Desetak dana kasnije, pored Obrenovačkog puta su se začuli prvi udarci pijuka. „Presuda“ je, naime, nalagala da se celo naselje ukloni, a već do 15. avgusta te godine, od doskorašnje „Bare Makiš“ ostala je samo čistina. Nestalo je oko hiljadu udžerica, a sa njima i tragovi da su u njima živele desetine duša.

Makiš – rešenja bez?

To što su im domovi doslovno počišćeni, nije baš sve Makišane odvratilo od trajnog raseljavanja. Poneki su se, doduše, vratili u svoja sela, dok su drugi preseljeni u Zemun i u Čukaričku osnovnu školu.

No, najuporniji su se ipak vratili na obalu Save. Bilo je i podataka da je u Makišu do početka Drugog svetskog rata ponovo živelo više od 2.000 ljudi. Jedino je linija između života i smrti ostala tanka – tokom poslednje predratne zime, mnogi su nastradali zbog surovih makiških voda.

Dobrim delom je tome kumovao oštećeni Obrenovački nasip. Ali, preostali Makišani su rešili da uzmu stvari u svoje ruke: uputili su se, sredinom januara 1941., kod predsednika opštine, Jevrema Tomića, išteći da se nasip popravi.

Koliko je situacija bila ozbiljna, svedočio je i lokalni prota. On je do meštana morao da se probija čamcem, a onda da im se u kuće uvlači kroz prozor. Pali su i predlozi da se, do pumpe koja je u Makišu napravljena 1938, godine, iskopaju kanali i isuši okolni prostor, te bi se naknadno mogle napraviti normalne pešačke staze.

Gradski oci su ovoga puta bili voljni da pripomognu. Tako se bar čitalo iz istorijskih spisa, budući da se u nekom trenutku počelo sa kopanjem kanala – za početak, da bi se rešio problem odvodnjavanja i uslova za poljoprivredu. Ipak, nisu ni ti planovi bili dugog veka. Nekoliko meseci kasnije, nemački avioni su Beogradu isporučili svoj Strašni sud. Svakako da ni to nije bio razlog da se Makiš (još jednom) pošalje u istoriju – i 70 godina nakon tog strašnog suda, u njemu živi više od 1.200 duša.