„Nestaje (još jedan) simbol Beograda“ – odjekuje odnedavno u prestoničkoj štampi, a i šire. Da je hotel „Jugoslavija“ već neko vreme samo bleda slika onoga što je nekada bio, znalo se – a i videlo – i izbliza i izdaleka; da li ako ste samo prošli pored njega, ili pogledali skorije fotografije i reportaže.

Beograđanima, sasvim razumljivo, nije pravo. S druge strane, hotela im ne manjka, jer ih danas širom grada ima 114. Gradski oci, pak, vele da rušenje „Jugoslavije“ neće značiti jedan hotel manje: već su procureli planovi da će ga naslediti novi, „moderniji“ i blještaviji hotelski kompleks. A da li će se i o njemu u neko dogledno vreme govoriti kao o simbolu prestonice, ostaje da se vidi.

Iako je poslednja u nizu „bivših“ hotela, „Jugoslavija“ nije i jedina kojoj su presudili bageri. I kao što ćemo se jednog dana sećati da se „ovde nekada nalazila čuvena ,Jugoslavija’“, tako su neki stariji govorili za hotele čija imena danas pamte samo vremešni zapisi i davnašnji vodiči – na primer, hotel „Kragujevac“ u današnjoj Karađorđevoj ulici, ili „Žirovni venac“ na Zelenom vencu. Ako su vam nepoznati – niste jedini, kao što ni ova dva hotela nisu bila toliko poznata široj javnosti.

Među tim ne toliko poznatim bili su još i „Petrovgrad“ i „Solun“ u Nemanjinoj ulici. A oni čuveniji, poput „Srpskog kralja“, „Starog zdanja“ i „Srpske krune“, već dugo se pamte koliko iz pripovedanja i ponekog teksta. Zapravo, lista hotela kojih više nema je poduža, bilo da su na njoj malo više ili malo manje čuvena imena.

Hotel „Pariz“

Nije mu samo ime bilo „fensi“, već se pričalo po gradu da je „Pariz“ bio hotel prvog reda. Važilo je to i za uslugu i za goste, jer su ugledni ljudi ovde rado odigrali partiju šaha, a iz kuhinje su se iznosila srpska i francuska jela. Vojna muzika je u večernjim časovima bila „must have“, mogli ste da svratite i na film u bioskopsku salu, a to nije nešto čime se mogao pohvaliti baš svaki hotel u gradu – bar ne s kraja 19. i na početku 20. veka.

Teško ste mogli i da ga omašite, jer se nalazio na Terazijama. I stajao je tu nepunih 8 decenija, dok 1948. godine nije sravnjen sa zemljom. Naslednika nije dobio (bar ne u formi novog hotela), ali ako kažete „Bezistan“, svakome će biti jasno na koju gradsku tačku mislite. Prolazak kroz Bezistan je, doduše, do daljnjeg pod znakom pitanja, a Beograđani mogu koliko da se nadaju da i on neće doživeti sudbinu „Pariza“.

Hotel „London“

Interesanta stvar kada dolazite u Beograd je ta što se u isto vreme možete nalaziti u nekolicini evropskih gradova. Tako je makar bilo do sredine ’60-ih godina prošlog veka. „London“ je pritom slovio i za jedan od hotela koji su najduže „poživeli“. Međutim, iako je nosio zvučno ime, zgrada je, za današnje pojmove, izgledala relativno skromno. Kada je sagrađen 1873. godine, „London“ je, sasvim slučajno, „krstio“ i deo grada u kome se nalazio, a ime je, za razliku od hotela, opstalo do danas.

Zato, kada neko od Beograđana kaže „kod Londona“, tačan prevod bi glasio – raskrsnica ulica Kralja Milana i Kneza Miloša. Na neki način, hotel je bio slične sudbine kao i mnogo mlađa „Jugoslavija“: kada se ’30-ih godina prošlog veka prionulo na uređenje centra Beograda, na zgradi su se već dobrano videli tragovi propadanja. Ipak, poživeo je još koju deceniju, sve dok 1964. godine nije srušen – a nasledila ga je poslovna zgrada sve samo ne skromnog izgleda.

Foto: Milena Arsenić - Na ovom mestu nalazio se Hotel "London", a sad je to poslovna zgrada istog imena 

Hotel „Orijent“

Te iste godine, dakle 1964., rušilo se i na raskršću još dve beogradske ulice – Nemanjine i Hajduk Veljkovog venca. Baš tu gde se danas nalazi Palata Jadran, prethodno su se gosti prijavljivali u hotel „Orijent“.

I on je, poput „Londona“, izgledao relativno skromno: jednospratnica sa 18 soba i jednom kafanom u prizemlju. Ipak, namena mu je preinačena posle Drugog svetskog rata, kada su sobe na spratu pretvorene u stanove. Kafana u prizemlju je opstala, sve dok i cela zgrada najzad nije otišla u istoriju.

Hotel „Imperijal“

Uprkos zvučnom imenu, „Imperijal“ se, zapravo, nije mogao podičiti bogznakako upeglanim izgledom. Štaviše, hotel je nastao preuređenjem turskog hana, ali ono što mu je manjkalo u vizuelnom dojmu, „Imperijal“ je nadoknađivao kroz sadržaj – pre svega, ukusnu francusku kuhinju i „plzensko“ pivo.

Bilo je to mesto na kome su gosti, recimo, mogli da prelistaju domaće i strane časopise. Pošto se ipak nalazio u gradskom jezgru (tačnije, u prolazu iz Vasine ulice u Čika Ljubinu i Knez Mihailovu), hotel je 1958. godine dobio novu šminku. Ipak, nije još dugo potrajao – srušen je 10 godina kasnije, a na njegovom mestu je sagrađen Filozofski fakultet.

Hotel „Makedonija“

Kada je podignut na uglu današnjeg Studentskog trga i ulice Vase Čarapića, hotel „Makedonija“ je privlačio i specifične goste. Pošto se u blizini nalazila Velika pijaca, u sobama su većinom odsedali trgovci – isto kao i u hotelskoj kafani, koja je uvek bila puna prodavaca.

Za kafanu se vezuje i jedan zamalo-incident, o kome se verovatno ne bi pričalo da u jednoj kafanskoj prostoriji nije postojao i – bunar. U nekom trenutku je taj bunar prekriven podnim daskama, ali su dotične ipak imale rok trajanja. Tako je jedan gost zamalo propao u rupu kada je nagazio na istrulelu dasku. Kako god bilo, „Makedonija“ je, sa nešto više od 20 soba, pregrmela Drugi svetski rat, ali je srušena nedugo potom, 1946. godine.

Hotel „Bulevar“

Danas nema skoro nijednog znaka koji bi ukazao na to da je, pre stotinak godina, na uglu Makedonske i Ulice braće Jugovića, pa sve do Bulevara despota Stefana, ikada postojala zgrada o kojoj se pisalo i u engleskom „Dejli ekspresu“. Ipak, „Bulevar“ se donekle isticao u poređenju sa drugim hotelima tog vremena. „Pariz“ je možda bio fensi zbog bioskopske sale, ali je „Bulevar“ zato imao i prvu operu.

Ona je otvorena u hotelskoj sali 1909. godine. Osim što je to zaista bila prva opera u Beogradu, uslovila je i da „Bulevar“ iste godine promeni ime – logično, u hotel „Opera“. O istom trošku je dobio i nadimak, kada ga je dopisnik pomenutog „Dejli ekspresa“ nazvao beogradski mjuzik hol. Ipak, u „Operi“ se nisu gledale samo pozorišne predstave. 1900. godine je ovde prikazan prvi dokumentarac – i to o venčanju kralja Aleksandra i kraljice Drage – a 10 godina kasnije, Beograđani su u istoj sali videli i prvi zvučni film.

 

Nastaviće se...