Šta je za jedan velegrad važnije – most, saobraćajna petlja ili dragstor u robnoj kući?

U suštini, zavisi da li pitate štampu ili velegrađane. Ili njihovog doživotnog predsednika, s tim da bi njegov odgovor verovatno težio da bude odmereno diplomatski.

Što se sedme sile tiče, „ili-ili“ se nije mnogo dovodilo u pitanje. Na naslovnicu je zamalo dospeo most, jer ipak je to bio prvi most otvoren nakon Drugog svetskog rata – pritom i jedan od, u to vreme, najlepših u Beogradu.

Doduše, Gazela je s kraja te 1970. godine bila tek jedan u nizu kandidata za presecanje vrpce. I niko od kandidata nije pao u senku onih drugih, bilo da ste pitali štampu, velegrađane ili doživotnog predsednika. Logično, iako su novine za naslovnu stranu odabrale (jedinu) fotografiju auto-puta, iz priče nisu izostali ni drugi važni protagonisti: predsednik i njegova supruga, te najlegendarniji gradonačelnik ikad.

Imao je ovaj trojac tog 4. decembra i podugačku listu „za uraditi“. Od mahanja okupljenom svetu, vožnje limuzinama, šetnje savskom obalom, divljenja inženjerima i arhitektama, do štrapca kroz hodnik najveće beogradske robne kuće. Čak je i Josip Broz govorio, donekle ne skrivajući iznenađenje, koliko je impresioniran što je sve „postignuto u tako kratkom roku“.

Mašine su sa gradilištâ nestale u roku od nekoliko dana i ustupile mesto velegradskim ocima. Što i nije teško kada operacijama diriguje gospodin kakav je bio Branko Pešić.

Crne limuzine i cveće za druga Tita

Razume se, prioritet su (bar za reportere Politike) imale operacije vezane za saobraćajnu infrastrukturu. Jer, dok najzad nije otvoren auto-put kroz Beograd, putovati četvorotočkašima od tačke A do tačke B je izazivalo priličnu gužvu.

Pogotovo ako se kroz Beograd prolazilo između tačke A i B, kao što je to bio slučaj tokom putešestvija od Niša do Zagreba. Najveći saobraćajni udar trpeo je Brankov most: i autobuse i kamione i sve teretne i putničke rute.

Malo je reći da je grad, nakon što je Josip Broz tog dana presekao vrpcu, ponovo mogao da diše. Makaze su škljocnule kod hotela „Nacional“ i nedaleko od aerodroma, dok su fotoaparati škljocali zarad one jedine fotke na Politikinoj naslovnici.

Sve je toga dana bilo podređeno koloni luksuznih, crnih automobila. Obilazak su nastavili preko Gazele, pa se zaustavili nedaleko od savske obale i Železničke stanice. Ipak, među glavnim zvezdama, i to sa razlogom, bio je most, ali i takođe novootvoreni Terazijski tunel – projekat zahvaljujući kome je saobraćaj u centru još slobodnije disao.

Jedino je tog dana na ovom mestu nastala gužva, kad se Josip Broz kroz tunel prošetao u pratnji delegacije. Malo je reći da je bio ponosan: „Beograd, iako milionski grad, dobio je ovim velegradsko obeležje“.

Znao je i kome je valjalo uputiti pohvale: u prvom redu, arhitektama, inženjerima i gospodinu Branku Pešiću lično. Ali, na ulasku i izlasku iz tunela se ovoga puta nije naziralo samo svetlo. Delimično su ga zaklanjale hiljade Beograđana (među njima i oni ugledniji), ali i devojaka koje su predsednika dočekale sa cvećem.

Sva čuda jednog velegrada

Bilo je impresivno i to što je nekoliko tako važnih projekata završeno i pootvarano u samo jednom danu. Ne samo tunel, auto-put i most preko Save, već i najzapetljanije tadašnje saobraćajno čvorište: Mostarska petlja. Još tog dana je, doduše, kolona zagušila Beograd – jedna na točkovima a druga na nogama.

Dve jugoslovenske zastavice nad prednjim farovima su odavale i limuzinu koja je vozila druga Tita i Jovanku. Gradonačelnik Pešić, već po službenoj i građanskoj dužnosti, takođe je suvereno zauzimao fotoreporterske kadrove, a još jedan gospodin, ovoga puta direktor, pratio ih je u stopu.

Što se ostatka svite tiče, one koju su činili velegrađani, za nju je možda veći kuriozitet bilo preduzeće kome je Čedomir Jelenić bio direktor. Ako se izuzme najzapetljanija petlja, Robna kuća „Beograd“ bila je, za ono vreme, važan simbol grada.

Uostalom, za Beograđane mostovi i nisu bili novotarija – ali zato, radnja do koje su mogli da skoknu i u 11-12h po noći – e, to je već bio događaj. Do takve radnje se mogao napraviti i podugačak štrapac, jer su samo pešački prolazi, između Nušićeve i tada ulice Moše Pijade (a danas Dečanske), zauzimali ukupno 1.700 kvadratnih metara.

Da su se mogle uporediti, sličnosti između „čuda od prodavnice“ tada i nakon ravno 50 godina bile bi nebo i zemlja. Tačnije, nebo i blato, kroz koje su velegrađani morali najpre da dogacaju do metalnih ograda. A iza njih, još moderniji supermarket i kineski dućani.

Ovo je bio danak kasnijim savremenizacijama i rekonstrukcijama. No, premijerno otvaranje nalagalo je prilaze udešene kao pod konac. I opet, sve su oči pretežno bile uprte u dve elegantne figure.

Pod šeširom i crnim kaputom, zaogrnut još i smeđim šalom, uz stepenice je koračao Josip Broz. Pored njega su prigušeno kloparale druge stepenice – pokretne, a na njima Jovanka Broz, sa šubarom koja se svetlucala od bisernih minđuša i u belim, damskim rukavicama.

Beograđani su, pak, pomalo ostali u neverici: dragstor koji radi ceo dan i celu noć?! Na izmaku ’70. je to bila atrakcija, a ubrzo i svojevrsno mesto za „izlazak“ – makar za tadašnje noćne ptice.

Kako je jedna radnja u gradskom centru postala senzacija?

Od tog 4. decembra se komotnije moglo zaboraviti i ponešto sa spiska za kupovinu. Do tada, nezamislivo je bilo pazariti nešto od hrane ili pića posle 8 časova uveče, do kad su inače radile beogradske prodavnice i trafike – a vikendima još skraćenije.

Tim pre je bio i veći šok kada u ponoć zamiriše svež hleb, ili se u 4 izjutra nanjuše pečeni pilići. I ova novotarija je u prestonicu stigla od preko bare, pa je tako i nazvana: po američkim „0-24“ radnjama hrane i lekova. Na poveću kvadraturu je stalo svega nasušnog i nenasušnog za prosečno gradsko domaćinstvo: od kućne hemije i parfimerije, do pekare, pečenjare i duvana.

Sam koncept, doduše, nije bio sasvim nov – 12 godina pre prvog dragstora, Beograd je na Cvetnom trgu dobio i prvi supermarket. Revolucija je za kupce počela još tada, a od decembra 1970. godine se i nastavila.

Otvaranje, ipak, nije moglo da prođe bez šale na račun bižuterije i dragstorskih automata. Razume se da je kraj njih morao prošetati i doživotni predsednik, pa i uputiti šalu na račun mašine za koju se, kao po pravilu, očekivalo da će kad tad da otkaže poslušnost. U međuvremenu je i direktora Robne kuće čikao tako suvislim pitanjem kao što je – „Hoće li ovi aparati i da rade?“.

A gospodin direktor Jelenić, ne bi li razuverio Druga, začas je dobio pogačicu kada je ubacio novčić u automat. Ne čudi stoga što je prvi beogradski dragstor osvojio popularnost svih Beograđana – i u dnevnoj i u noćnoj smeni.

 

Nastaviće se...