Kako bi izgledalo da se iz nevezuše posvađate sa nekoliko mrzovoljnih šintera?

Verovatno nimalo veselo, čak i da u principu ništa niste zgrešili. Samo ste izveli svog ljubimca u šetnju i gledali svoja (i pomalo pseća) posla.

U stvari, danas bi se oko takvog incidenta bar nakratko podigla prašina. Reagovali bi formalni i neformalni aktivisti za prava ljubimaca, a više neformalni, jer su potonji ipak u većem broju. Naravno, velika je verovatnoća i da kavga dospe do svih društvenih mreža, umesto tamo gde joj je mesto: pred licem zakona dužnim da reši građanske razmirice.

Međutim, da ste ovako nešto doživeli pre 88 godina, velika je verovatnoća da biste završili kao tema skupštinskog zasedanja – a postoji mogućnost i da vas gradski oci počaste aplauzom.

Pre 88 godina je, doduše, vladala drugačija moda – i po pitanju ljubimaca, a bogami i aktivnosti njihovih zaštitnika. Međuratno vreme je donelo nekoliko noviteta, pre svega, mogućnost da na ulici sretnete nekoga ko je vlasnik psa.

Životinje su, sem toga, imale i zastupnike pred državnim institucijama. Možda ne baš u pravom smislu te reči, ali ako bi došlo do incidenata koji uzburkaju javnost, nisu se ljudi ustezali da se obrate višoj instanci.

Tako je jedan incident dospeo do ministarskih ušiju, a bio je identičan situaciji s početka priče. Izvesni mladić se našao u „ljutoj borbi“ sa trojicom beogradskih šintera i, navodno, bez ikakvog suvislog razloga popio nekoliko udaraca štapom.

Velike su šanse da bi se na tome sve završilo, da njegova majka nije digla glas. E sad, ta majka ipak nije bila anonimna Beograđanka, već jedna Ruskinja po imenu Katarina Haug i pritom književnica „poznata i van Jugoslavije“. Uz to, znala je tačno i pred kim treba da se požali na takvo ponašanje. U Beogradu je već tada postojalo Društvo za zaštitu životinja, čija je istorija sezala nepunih 30 godina u prošlost.

Šinteri u epizodi uzrujavanja beogradske javnosti

Osim što su imali sopstvenu instancu, nisu ni zaštitnici četvoronožaca bili sasvim anonimni. Štaviše, pokroviteljka ovog Društva bila je kraljica Marija Karađorđević lično. Mesto počasne predsednice pripadalo je knjeginji Olgi, a obe dame su imale svoje zastupnice u skupštini.

Brinulo se, dakle, o ljubimcima i te 1935. godine – neki bi rekli čak i savesnije nego danas, čim je nalazila za shodno da o njima brine i kraljevska porodica.

Uprkos tome, na pojedine prakse su Beograđani ipak imali zamerke. Recimo, nije bila tajna da su psi neretko izvlačili deblji kraj, pogotovo ako su bili ničiji. Bilo je i slučajeva da se šinteri okome na nečije ljubimce, pa je ovakav izgred privlačio i pažnju tadašnje štampe.

Naime, Ruskinja koja je stala u odbranu svog napadnutog sina, juna iste godine se našla pred povećom grupom gradskih čelnika. Osim Uprave grada, slušali su je ministri vojske i mornarice, ministri poljoprivrede i predstavnici opštine.

Ali, mladić je, po svemu sudeći, bio ni kriv ni dužan. Našao se kobnog dana sred Knez Mihailove ulice sa svoja dva rasna psa, gde su mu prišla trojica šintera noseći u rukama motke. Gospođa se, vidno uzbuđena, požalila da su dotični nasrnuli na njenog sina. Jedan ga je čak toliko jako udario po glavi da se motka, sirota, prepolovila.

A mladi Beograđanin je samo gledao svoja (i pomalo pseća) posla. Pošto je jedan pas bio vezan, a drugi mirno stajao kraj njega, bilo je nejasno zašto su šinteri uopšte našli za shodno da reaguju. Na sreću, momak je prošao bez ozbiljnijih povreda, ali gđa Haug je bila mišljenja da se ipak treba pobuniti.

Osim što je i sama bila članica Društva za zaštitu životinja, htela je da javnost – pa i država – budu upućeni u nedolično ponašanje šintera. Štampa je čak potegla mogućnost da se njen sin zbog toga nađe na meti osvete. Opet na sreću, takav scenario je bio isključen, tim pre što su i gradski oci oštro kritikovali ovaj napad.

(Umalo) prvi azil za pse

Osim šintera koji su ružili sliku grada, prestonica je tih godina imala da se pozabavi još jednim važnim pitanjem. Pošto je udomljavanje pasa bilo novijeg datuma, na ulicama ih je bilo mnogo više nego po kućama. I grad i Društvo za zaštitu životinja su, doduše, razmatrali kako da to reše, te je iste, 1935. godine, nastala ideja o prvom azilu za pse.

Prepreka za to je, ipak, bilo – pre svega finansijskih. I to nije bio jedini predlog za zbrinjavanje lutajućih četvoronožaca: pred nadležnima se govorilo o hitnoj pomoći za životinje, o čemu je Društvo uzelo brigu u sopstvene ruke.

Pala je odluka da se pribave kola „za prvu ambulantu za hitnu pomoć“. Pošto su takva prava delile i životinje većih gabarita (pre svega, stoke koja je pripadala i opštini i privatnim licima), na spisak za nabavku su stavljena i dva traktora – kao „pomoćne mašine za preopterećene konjske i volovske zaprege“.

Iako je Beograd te godine ostao kratak za planirani azil, dobio je pohvale za rad veterinarske ambulante. Dakle, bilo je i te kako volje da se pomogne životinjama raznih fela. U neku ruku je ta briga nalikovala onakvoj kakva postoji danas, jer je Društvo u osnovi imalo za cilj da im se ublaži bol i patnja.

Pošto borba nije poznavala razlike među životinjama, pod zaštitom su se našli i – medvedi. Naime, na istom skupštinskom zasedanju na kome se oglasila gđa Haug, reč je dobio i jedan Slovenac koji je ustao protiv njihove dresure. Osim što ju je smatrao neprihvatljivom, požalio se i na okrutno ophođenje prema medvedima.

Otuda je zatražio najstrožu zabranu njihove dresure. A za sve su, kako je smatrao, bili krivi filmovi poput „Tarzana“, koji ne samo da prikazuju, već i podstiču mučenje životinja. Zahtev je stoga bio jasan: izjasniti se protiv i zabraniti filmove tog tipa.

Tako naposletku i bi, a ishod zasedanja je prenela i sedma sila:

„Godišnja skupština energično podiže svoj glas protivu toga što ovo ruglo i srednjovekovno društveno zlo Opština grada Beograda ni do danas jednim potezom pera nije izbrisala iz svakodnevne društvene hronike.“

Budući da je Društvo za zaštitu životinja već imalo „staža“ (iduće, 1936. godine je slavilo trideseti rođendan), glas zaštitnika se čuo jače nego što bi to bio slučaj sa (uglavnom) nevladinim organizacijama. Gospođa Haug i gospodin Slovenac su za svoje govore pobrali aplauz, dok je gradska skupština odmah alarmirala i predsednika opštine – sa molbom da se „zastareo sistem zameni drugim, kulturnijim i savršenijim“.