Kada se u automobilizmu istakne crna zastava i njom se neumorno maše, to nesumnjivo označava diskvalifikaciju za izvesnog trkača. U beogradskom saobraćaju, to je bio slučaj sa najstarijom linijom, tramvajom 8, koji iz neverovatnog razloga krajem pedesetih godina prošlog veka “isključen iz prometa”.

Poslednji dan “osmice”

Pre nego što je tramvaj 8 razdužio svoju trasu, on je svakodnevno prevozio beogradski svet od Stare Karaburme do centra grada, tj. do Doma vojske. Tu liniju “osmica” je suvereno držala od 1924. godine, pa sve do 1959. godine.

U sredu, 22. jula 1959. godine, tramvaj 8 otisnuo se u poslednji krug i to u terminu od 23 časova i 23 minuta. Glavni razlog za ukidanje “osmice”, koja istini za volju jeste bila je najsporije, ali i najjeftnije vozilo među gradskim prevozom, bila je rekonstrukcija tadašnje ulice 29. novembra, a današnjeg Bulevara despota Stefana.

Koliko već sutradan na beogradskim ulicama našla se zamena u vidu autobusa, koji je hitao malčice izmenjenom maršutom. Putnike je prevozio od Doma JNA, pa dalje ulicama 29. novembra i Džordža Vašingtona, a onda je skretao ulevo u Takovsku, te udesno u Jaše Prodanovića i na kraju opet ulevo u Mitropolita Petra, vozeći sve do terminusa zvanog Dom kulture “Braća Stamenković”. Ceh da se klackate ovom rutom bio je 15 dinara.

“Osmica” ponovo hita po šinama

Ipak, to je nije bio neslavni kraj tramvaja 8. “Osmica”, koja prosto nije želela na taj način da se zauvek oprosti od Beograđana, iznova se našla na ulicama glavnom grada, ali sa potpuno novom trasom, nimalo nalik prvobitnoj. 

Osamdesetih godina XX veka ona se (ne)redovno truckala od Omladinskog stadiona na Bogosloviji, preko Trga Dimitrija Tucovića iliti današnje Slavije, do Trošarine na Banjici, te nazad. Međutim, to je bilo kratkog daha i do kraja te decenija “osmica” se vratila u samotni depo.

Trijumfalni povratak, ali “zamalo”

U leto 2015. godine na dnevnom redu grada Beograda našla se diskusija o novoj mrežnoj linija, kojom je planirano uspostavljanje tramvajskih linija u neprekidnom nizu od 1 do 12. U konačnici, to je značilo ukidanje linija 13 i 14 i sužavanje “kruga dvojke”, te uvođenje nekih davno zaboravljenijih linija. 

Između ostalog, prema tom naumu “jedinica” bi ponovo ugledala svetlost dana nakon tri decenija, ali bez decidirane rute, dok bi “četvorka” povezivala Kalemegdan i Studentski grad, a popularna “osmica” spajala dva suprotna kraja grada - Mirijevo 2 i Bežanijsku kosu.

Međutim, to je, razume se, iziskivalo silna “kopanja” i postavljanje stotina i stotina kilometara novih tramvajskih šina, što je dalje zahtevalo da se u taj poduhvat ubrizga pozamašna finansijska injekcija. Očigledno, ovaj plan nije sproveden u delo, već negde bespogovorno skuplja prašinu, dok “osmica” i dalje željno čeka da klopara ulicama Beograda i prevozi njegove žitelje.