Ako bismo vam rekli da se Savinac nalazi između brda Ludnica i Grantovca, verovatno biste se veoma zbunili.

Nijedan od ovih toponima ne nalazi se na kartama Beograda sastavljenim u zadnjih pedeset, pa i sto godina. Ali kada bismo rekli Bulevar oslobođenja i Makenzijeva, verovatno bi vam stvari već postale jasnije. Radi se, naime, o najelitnijem delu elitnog Vračara, onom uskom trouglu koji se proteže od Slavije do Karađorđevog parka. 

Ali, kako je dobio ime (i izgubio) svoje ime?

Pitanje nacionalnog ponosa

Kao što vam je verovatno poznato, Slavije i verovatno samog Vračara ne bi bilo da nije bilo Škota Frensisa Makenzija. Stigavši krajem 19. veka u Srbiju, u Beogradu je zasnovao svoj novi dom na velikom imanju izvan grada (nekada je Beogradska ulica bila poslednja ulica varoši). Ipak, preduzimljivi Škot, ubrzo je uvideo povoljnu priliku za zaradu, te je isušio močvaru i iskrčio šaš, te se bacio na parcelisanje i prodaju placeva. Maleni kvart poneo je naziv Englezovaca. Ovu uvredu danas nijedan pošten Škot ne bi istrpeo, ali tada je poznavanje međunacionalnih odnosa ove dve skupine sa Britanskih ostrva bilo oskudno, a i iskreno - nikoga nije bilo briga za tanana osećanja gosn Makenzija. 

Kako je Beograd bujao u svakom pogledu, tih godina s kraja 19. veka, tako su kao pečurke posle kiše nicala raznorazna društva. Još opijeni nacionalnim ponosom i konačnim oslobođenjem od Turaka većeg dela srpske teritorije, odlučeno je da se osnuje odbor za izgradnju hrama osnivaču srpske crkve Svetom Savi. Od ponuđenih lokacija, nekako je na prvo mesto dospela najviša tačka Makenzijevog imanja. Smatralo se, naime, da su na njoj spaljene mošti Svetog Save po naredbi Sinan-paše. I tad i sad postojali su oni koji su otvoreno iskazivali skepsu u pogledu ove odluke, ali odbor je bio jasan - ili Englezovac ili ništa. 

Tako je 1895. godine, na delu imanju koji je Makenzi zaveštao odboru, počela izgradnja male crkve. Crkva je bila veličine tek nekih 5x12m iz više razloga. Prvo je nedostajao novac, pošto je inicijativa bila još sveža, a drugi je bio taj što je odluka o izgradnji donesena desetak dana pre praznika Letnjeg Svetog Save, koji se obeležava 27. aprila po starom, a 11. maja po novom kalendaru u znak sećanja na spaljivanje moštiju sveca. 

Ipak, u starom dobrom beogradskom duhu, ni ovo nije moglo proći bez većanja i rasprava. Posle opaske odbornika da je pitanje nacionalnog ponosa (i sramote) da se mesto na kome se nalazi najveća svetinja zove po jednom strancu(sic!), odlučeno je da se kvart brže-bolje preimenuje u Savinac iliti Savin kraj. Ovo ime ubrzo je zaživelo među varošanima, mada se često koristilo paralelno sa starim. Šta više, ni granice nikada nisu bile jasno utvrđene, što je uvodilo dodatnu konfuziju. Ono što je sasvim sigurno je da je današnji Svetosavski plato bio nazvan Savinac. 

Foto: Milena Arsenić

Hram među liciderskim srcima

Prema zapisima iz stari(jih) vremena, Savinac je bio veoma prosperitetno mesto za život. Još sredinom 19. veka na Vračaru je osnovana osnovna škola, koja je više puta podeljena zbog priliva stanovništva. Savinac je bio toliko gusto naseljen da je u vreme početka izgradnje prve Crkve svetog Save, već imao svoju osnovnu školu koju su osnovali i finansirali stanovnici ovog kraja. Ona i dalje postoji u Avalskoj 8 i nosi ime Svetog Save. 

Poočetak prave urbanizacije počeo je 1888. kada je otvoren prvi hotel "Slavija". Nedugo potom, 1891. godine stanovnici ovog kraja dobijaju naučno pojačanje u vidu zgrade prve srpske opservatorije, koja je izgrađena sa druge strane Šumadijskog puta, odnosno Bulevara oslobođenja. Već sledeće godine i zvanično postaju deo Beograda kada je puštena u rad prva tramvajska linija koja je vodila od Kalemegdana do Slavije i Savinca. Između dva svetska rata na mestu malih porodičnih kuća sa baštama punim mirisnog cveća počinju da niču elitne zgrade i Savinac dobija izgled koji je manje-više do danas zadržao. 

Ali... nije sve bilo pitanje surove komercijale i urbanizacije. Za većinu stanovnika ovog kraja, Savinac je bio i mesto na kome se održavao jedan od većih vašara u Beogradu. Mada bi danas neki podigli obrvu, u ranija vremena bilo je normalno i očekivano da se oko parohijske crkve o hramovskoj slavi podigne čitav niz šarenih šatri i tezgi na kojima se prodavalo sve - od liciderskih srca i staklastih jabuka do raznih ogledalaca i drugih drangulija koje su posetioci kupovali za uspomenu. Okretalo se i poneko prasence, a po poljani se čula cika dece koje je uveseljavao tužni klovn iz putujećeg cirkusa. Oni odvažniji vrteli bi se na ringišpilu ili okušavali u nekoj od igara na sreću. Ovo je, između ostalog, bio i način da se popuni uvek prazna crkvena kasa. 

A onda se tridesetih godina ponešto promenilo. Stara crkva je porušena i sazidana nova, ovaj put u nešto dužem roku - za sedamdeset dana. Danas je poznata kao Mala crkva Svetog Save. Istovremeno su počeli i radovi na izgradnji novog, najvećeg pravoslavnog hrama na Balkanu, te je vašar privremeno otkazan. Ispostaviće se da je te 1937. godine stavljena tačka na ovu tradiciju.

Tri verna kafanska druga

Priča o Savincu ne može biti ispričana bez spomena važnih kafanskih institucije. Jedna za drugom u nizu, na Bulevaru JNA, ređale su se tri kafane. Prvo kafana "Savinac", zatim "Mala astronomija" i na kraju "Zvezda" (Velika astronomija). Ovaj živopisni gurmanski-degustatorski trio bio je upotpunjen i čuvenim "Oračem". Ovaj potonji posebno je bio poznat po minimalnom broju stolova (tek 13) za koje se redovno čekalo u redu i po činjenici da je u ovoj kafani, verovali ili ne, prvi put u Beogradu na jelovnik uvedeno pečenje. 

Ova crtica ima i svoju gorku stranu. U procesu privatizacije i denacionalizacije, nestala je prvo čuvena trojka, a zatim i sam "Orač" koji je 1996. godine zatvorio vrata na Savincu i preselio se u Makenzijevu ulicu. 

Sa nestankom kafana i u nekom novom vremenu, polako je ime Savinca bledelo u sećanju Beograđana. Danas ga se sećaju samo retki.