Dok se jato gusaka šepuri pred tek sazdanom kućom, na obližnjoj livadi se odomaćilo desetak krava. U susedstvu, pak, grmi radna akcija: farbaju se ograde i ređa kaldrma na stazi, jer kadgod bi palo kiše, ponovo je ceo komšiluk gacao po blatu. Takva ga je muka snalazila već desetak godina, otkako su nedaleko od železničke stanice počele nicati prve kuće.

Ovako je, čak i u tesnom Beogradu, mogao izgledati sasvim običan dan. Tako je i bilo, pre nego što su se na nekoliko brda uzdigli oblakoderi. Umesto parkinga i automobila, kuće su bile zaogrnute vinogradima i voćnjacima, a nadomak njih je svakoga dana u stanicu prispevalo pedesetak vozova.

Kućice u cveću među zvižducima lokomotiva

Svoje domove su između ratova gradile upravo mašinovođe i železničari. Upisivali su nove adrese u dolini Lisičjeg potoka, pa su prestonicu još malo rastegli u širinu. Do ’20-tih godina prošlog veka, Beograd je imao tek 11 „kvartova“ – ovaj je bio dvanaesti, pružajući se između Košutnjaka i Dedinja.

U blizini se nalazila i železnička stanica na Košutnjaku, okružena brdima i šumama. U to vreme bez ijednog stanovnika, tišinu je prekidalo samo klopotanje vozova. Njima su svakodnevno putovali železnički činovnici, ali im je putešestvije prilično skraćivalo dan – iz obližnjih mesta do gradskih kancelarija katkad bi im trebalo i 2 do 3 časa.

Mogli su da ih „uštede“ ako bi im gradska opština dozvolila da se nastane nadomak stanice. Železničare je pod jednu kapu tada okupio Laza Đorđević, penzionisani načelnik Ministarstva saobraćaja. Uz njegovu inicijativu, od 1924. godine su počele da se usecaju prve parcele. Za to je prethodno bilo potrebno 2 miliona dinara, koliko je grad izbrojao za otkup zemljišta od banke „Slavija“. Ipak, prvih nekoliko kuća je podignuto tek tri godine kasnije. Od ideje do realizacije je prošlo i više nego što su novi stanari priželjkivali, a veliko pitanje je bilo i da li će svi dočekati da se usele u nove kuće.

Tihi birokratski rat činovnika i opštinara

Još pre nego što su po dvorištima izrasli voćnjaci i bašte, Železnička kolonija je bila na glasu kao jedan od najlepših delova Beograda. I dalje je to bio plan u najavi – pošto se već gradio na zelenoj periferiji, novi kvart je trebalo da liči na „vrtni grad“, poput Činovničke kolonije koja se tih godina gradila kraj Voždovca.

Prve kuće su gradili železničari, a za njima su se ubrzo poveli i ostali gradski činovnici. No, mesta za izgradnju je bilo dovoljno: železnički službenici su se stoga pomakli niže Dedinja, sve do Goljinog brda – još jedne puste uzbrdice na teritoriji današnje Opštine Rakovica.

Dalje nisu ni mogli, pošto je Goljino brdo bilo u privatnom vlasništvu izvesnog rentijera Đorđa Kanare. Projekat je nalagao da se pod uzvišicom sagrade porodične kuće sa dvorištem, a ubrzo su planuli i zajmovi budućih stanara. I taman kada su pod brdom ucrtane nove parcele, ispostavilo se i da bi mogle ostati – prazne.

Naime, otkupljeno zemljište se našlo sred birokratskog rata između službenika i gradske opštine. Opština je tvrdila da za izgradnju još nije dato zeleno svetlo, što je značilo da bi kuće pre ili kasnije morale biti srušene. U isto vreme, ni železničari nisu nameravali da odustanu. Ovo neće, tvrdili su, biti još jedna Jatagan-mala, već kvart sa lepim i modernim kućama.

Od sijaset upućenih molbi za legalizaciju, svaka je ostala bez odgovora. Nadležni su pritom lopticu prebacili Državnom savetu, pa je za kompletnu proceduru bilo potrebno čitavih godinu dana. Železničarima je, pak, ostalo da se snalaze van nadleštava: na legalizaciju su čekali uporedo dok su u koloniji nicale kuće, a struju i telefonske veze su sami sproveli.