Malo je šta Beograđane moglo toliko zaintrigirati kao kada dan ponovo svane posle zore, a sunce „izađe“ dva puta u roku od nekoliko sati. Ovakav fenomen, toliko redak da je pojedine stanovnike prestonice pomalo i zaplašio, dogodio se 15. februarskog dana 1961. godine.

Kako se nije viđala svaki dan, neobična senzacija je praktično izokrenula svakodnevicu. Tek što je tog zimskog jutra dočekao svitanje, glavni grad se pripremao da ponovo utone u mrak. „Oko osam časova izjutra 15. februara, maleni Mesec, zahvaljujući tome što je blizu Zemlje, uspeće da prekrije Sunce“ – obaveštavala je štampa uoči tog događaja. Potpuno pomračenje Sunca beše atrakcija koju niko nije želeo da propusti, i mada je daleko bio od nečega mističnog, znatiželja Beograđana je rasla tim pre što je Mesec tog dana progutao Sunce posle dugih 250 godina.

Pomrčina nad Beogradom, izazov za posmatrače neba

Od samog početka, 1961. godina je najavljivala istorijski važna dešavanja. U korak sa svetom išao je i Beograd: u njemu je održan prvi samit Pokreta nesvrstanih, a prvi je, još pre Gagarinovog putešestvija u svemir, ispratio retke okolnosti na nebeskom svodu.

Istini za volju, zbog toga je uobičajeni ritam prestonice „zaštucao“, a pomračenje Sunca, potrajavši preko dva sata, gotovo je potpuno zamrzlo grad. Sve oči su htele da budu uprte u nebo. Već se dugo iščekivala takva prilika, a osim samih Beograđana, događaj su pažljivo pratili i naučnici iz Beogradske opservatorije.

Oni su bili i najviše angažovani oko retkog fenomena. Doduše, spram ostalih Beograđana, nisu sasvim imali luksuz da se dive nesvakidašnjem prizoru. Sva pažnja astronoma bila je usmerena na proračune, analize, putanje nebeskih tela i sve što je podrazumevao program posmatranja pomračenja.

Za profesora Milorada Protića i ekipu naučnika, to je značilo odrediti ternutak u kome Mesec počinje da zaklanja Sunce, a zatim i čas kada ono izađe iz Mesečeve senke. Bilo je važno što preciznije izračunati ovaj tajming, ali se moralo uzeti u obzir i da nebeska tela ne „igraju“ uvek po preciznim pravilima. Naime, astronomima je proračune mrsila nepravilnost kretanja Meseca i „takozvana neravnomernost rotacije zemlje“. Otuda se pojedini proračuni nisu mogli odrediti tačno u sekund, već „u hodu“: sistematskim posmatranjem kretanja Meseca.

Beograđani opčinjeni nebeskim fenomenom

Ono što je toga jutra astronomima išlo u prilog beše vedro jutro, zbog čega su mogli biti zadovoljni rezultatima. Čitav događaj trajao je ukupno 2 sata i 23 minuta. Na desetine hiljada Beograđana bilo je u potpunoj pripravnosti. Nije se do tada pamtilo da su u 8.48 izjutra, umesto da polaze uobičajenim poslovima, ljudi stajali na balkonima i krovovima zgrada ne obazirući se na nisku temperaturu. Opskrbljeni foto-filmovima i zatamnjenim naočarima, hitali su da se domognu brdovitijih delova grada, gdegod je bilo moguće uhvatiti pogled ka nebu.

U isto vreme, pomračenje Sunca je toga dana diktiralo i radno vreme. Smene su, umesto u 7 izjutra, počinjale tek od 10, a oni koji su već počeli sa poslom nisu mnogo marili za radnu disciplinu. Velika se gužva stvorila na Kalemegdanu i Terazijama, gde je pomračenje izvelo znatiželjnike iz kafana i dućana. Čak su i prodavačice robnih kuća i konobari „Moskve“ i „Balkana“ udesili vanredne smene: naizmenično su izlazili kako bi osmotrili deo spektakla.

Dobar deo zaposlenih nije ni imao previše posla. Radnje su bile prazne jer su i kupci u tom trenutku imali preča posla. Nešto bolji pogled su imali posetioci beogradske opservatorije gde su se, osim pomračenog Sunca, mogli videti još i Merkur i Venera. Opservatorija je, pak, na svakih 10 sekundi snimcima „hvatala“ tok pomračenja. Ceo događaj bio je važan i za fotografe i reportere, a najviše za ekipu Televizije Beograd.

Volovskim zapregama do tri minuta slave

Kako su pomračenje Sunca tog dana pratile i druge evropske zemlje, televizijski prenos upriličen je iz Sen Mišela u Francuskoj. Za organizaciju je bila zadužena Evrovizija, ali je parče kolača pripalo i Televiziji Beograd.

S obzirom na retku atrakciju, beogradskoj ekipi je toga dana pripala i svetska slava. Odlučeno je da direktan prenos bude sa Jastrepca, gde se već nalazila nedovršena zgrada budućeg emisionog centra. Zbog debelog snežnog prekrivača, reporteri su morali i da improvizuju. Naime, zgradi se moglo prići samo saonicama s volovskom zapregom, te je jedino rešenje bilo potpuno demontirati i prepakovati, a zatim transportovati i ponovo sastaviti jedna reportažna kola. I sve to radi prenosa koji je potrajao tri minuta.

Ipak, specijalnu emisiju, nazvanu „Totalno pomračenje Sunca“, ispratilo je još 16 evropskih zemalja. Bila je to i prva emisija koja je, osim Jugoslovena, došla do gledalaca izvan jugoslovenskih granica. Tome su, pored ogranizatora prenosa Milorada Bajiča, bili zaslužni inženjer Đorđe Jelačić i Ljubomir Zečević, komentator na srpskom jeziku.

„Totalno pomračenje Sunca“ pobrala je te godine hvale kao emisija izvanrednog tehničkog dostignuća. RTV Beograd osnovan je svega nekoliko godina ranije, pa je tim pre ovo priznanje bilo naročito značajno. Sem toga, nisu ovaj sumrak usred jutra komentarisali samo reporteri. „Stručnjaka“ se, kako to inače biva, našlo i među narodom, te su sa svih strana padale primedbe, opaske i šale. Za to vreme, dok su prestonicu obavijale magla i senke na trotoarima i zidovima, pomračenju je svedočila još jedna beogradska ekipa.

Kako je jutarnji sumrak zbunio beogradske četvoronošce

Nesvakidašnji fenomen, naime, nije ostavio ravnodušnim ni štićenike Zoološkog vrta. Okolnosti su udesile da se i oni, poput progutanog Sunca, nađu u centru pažnje.

O četvoronožnim Beograđanima brinuo je toga dana bivši upravnik Zoo vrta Ante Tadić. Sam Zoo vrt su već od 7 izjutra opseli novinari, fotoreporteri, školarci i građani, ali su životinje, za razliku od njih, bile u neobičnijem raspoloženju.

Najpre su zarežali tigrovi, panteri i lavovi, pred čijim kavezima se sjatilo i najviše dvonožaca. Do 8.15 časova, kada je do pomračenja ostalo još oko pola sata, zanemeli su i majmuni u staklenom kavezu. Dok su se oni ćutke povlačili ka zidovima, činilo se da je jednog četvoronošca posebno obuzeo strah: hijena je pružala šape izvijajući se u uglu kaveza gde je potražila utočište od mraka.

Kada se užarena lopta počela pretvarati u „srp“, zanemele su i ptice. Vrapci su se krili među granama, a beloglavi supovi su zavukli kljunove pod krila. Dok je jutarnja temperatura padala, ptice su počele bivati neuobičajeno živahne: šetale su po kavezima i pratile sunčevu svetlost, a golubovi i fazani, videvši da se „spušta veče“, povukli su se u svoje kućice i golubarnike.

I ostali četvoronošci postali su prilično usplahireni. Lavež šarplaninaca pretvorio se u cviljenje, a Mecec koji je gutao Sunce očito je najviše očarao lavicu. Netremice je gledala u Sunce gotovo kao hipnotisana, sve dok se nekoliko minuta pre 9 časova ponovo počeo nazirati dan. Oglasili su se potom i vrapci, dajući na znanje da se svakodnevica može vratiti uobičajenom ritmu. Tako i bi – isprativši fenomen koji je tog jutra zamračio Beograd, prestonica je do 10 sati izjutra ponovo živnula.